Улепшај ми дан

Обичаји, навике и вредности обичних људи се посматрају као динамичне и у флуксу. Њих обично обликују сами људи, али их понекад намећу спољашње снаге. Популарно је у стању да позајмљује и краде од елите неког друштва, а исто тако је у стању да се инфилтира у горње слојеве друштвеног система, тако да га у одређеним тренуцима учени дискурси интегришу и присвајају.

Људи не само што отелотворују популарне идеје већ их исто тако и носе, трансмитују и посредују, како наниже тако и навише. Најекстремнији покушај да се популарне идеје наметну остатку друштва предузели су национал-социјалисти између 1933. и 1945. Користећи преобиље израза повезаних с народом и људским расним, политичким и културним идентитетом, нацисти су узурпирали сваку прилику да укључе das Volkische то јест популарно у свој идеолошки програм.

Трагедија овог покушаја да се овај модел наметне читавој нацији била је та што су све вредности које се нису уклапали у аријевски модел биле жигосане, а њихове присталице прогоњене. Хитлер је тврдио да би поруке за масе требало да буду једноставне и тражио да циљају најнижи ниво интелигенције. Његово правило је било: "Веће је боље", јер ће "велика маса људи лакше пасти као жртва велике него мале лажи".

Поражавајуће последице ове координиране државне политике такозвано Volksausklarung und Propaganda  ("Јавно просвећивање и пропаганда") су све јако добро познате. Тако су од 1939. снимани први анти-семитски филмови какви су "Јеврејин Зис" и "Јеврејин луталица". Непосредни ефекти ових антијеврејских филмова су потврдиле дас у циљеви њихових наручилаца и аутора постигнути.

Мислилило се да су лекције које су научене из катастрофалног периода трајно наслеђе за будуће генерације. Савезна Република Немачка је, од свог настанка 1949., настојала да створи климу веће толеранције и прихватања плурализма. Међутим, успон који је популистичка партија екстремног десног центра постигла прошле године и ушла у немачки парламент указује на познати феномен – популизам.

Појам популизам повезује се са изразом популарес, који се односи на групу римских сенатора који су се залагали за владавину у име народа. Популизам се појављује у временима када народ није задовољан постојећим поретком који је наметнула владајућа класа и жели да укине монопол коју она има над политиком, медијима, културом...

Позиција популизма је претежно на десној страни и усмерена је ка расизму, патријархату и хомофобији. Овде не говоримо о "повратку отписаних", већ о ономе што је психоаналитичарка Мелани Клајн називала пројективна идентификација. Другим речима, насилна реторика популизма зависи од идеје да ли се на претње одговара насиљем.

Председничка кампања Доналда Трампа обележена је насилничком реториком. Његови коментари на муслимане и јужноамеричке имигранте произвели су такве захтеве маса да сви странци морају да буду депортовани. Ти "други" су опасни јер угрожавају јединство обичног народа. На критике је Трамп одговорио да су људи који га подржавају "врло страствени". Његова циљна група је угрожени бели човек који је скрајнут са централног места у политици, радном месту и кући.

Популизам би требало гледати као на политички стил којим се мобилишу масе, а не на политичку идеологију."Принцип борбеног задовољства" изражен је у социокултурној димензији популизма и позајмљује од свих облика популарне културе. Присетимо се бројних јунака филмских вестерна и мелодрама, или сугестивног хероја у филму Прљави Хари, који уништавајући гангстере и насилнике подстиче фантазије оних гледалаца који желе непосредну правду. Са својим Магнумом у руци, глумац Клинт Иствуд изговара чувену реченицу: "Улепшај ми дан".

Популистички актери користе популистички наратив жртве и освете, наглашавајући разлике међу групама у чије име тврде да говоре. Они захтевају тренутну и потпуну идентификацију између себе и оних које заступају. Као народни трибуни, они имају циљ да народне жеље преведу у извршну власт. Ту су, да би некоме "улепшали дан". Они поручују својим следбеницима да знају каква је земља коју воде и да они одлучују шта је за све најбоље.

Популистичка политика се може изразити кроз дубоку идентификацију са лидером. Људи воле да виде себе у огледалу оних који говоре у своје име. Они мисле да би председник државе требало да има директну власт над судовима као и над свим другим институцијама. Одлучност популистичког лидера охрабрује фантазије људи да верују да би једини он требало доноси одлуке у име народа, без посредовања других институција.

Будући да стално опада поверење у институције, које су по већинском мишљењу корумпиране или паразитске, јачају митови латентних ауторитета. Парадоксално је да су ови ауторитети повезани са огромним богатством и сумњивим корпорацијама, а не са скромношћу и марљивим радом. На јавној сцени имамо "оргију" осећања која је супротстављена немоћи.

"Немогуће је уверити неку особу у непоходност нечег, уколико не упознамо душу те особе и откријемо како да засвирамо на харфи њене душе која је направљена да би звучала", говорио је Јозеф Гебелс, министар "Јавног просвечивања и пропаганде" у нацистичкој Немачкој.