Ршум обележио шест деценија књижевног стажа

На изложеним фотографијама - колеге по перу и Ршумови пријатељи, с којима је, како каже, радио и као новинар, али био и другар.

"Ја сам био сарадник Дуге, радио сам интервјуе неке и онда сам предложио једну рубрику - "Људи које срећом срећем"; дакле, снимим човека, портрет, а онда од њега тражим, поставим му питање, неко помало тешко, неко лакше, неко иронично да одговори, и тако је та серија настала", каже Љубивоје Ршумовић.

Завичај свега што је урадио и написао без сумње је Љубиш и Златибор, али и Ужице је било важна карика на путу песниковог успеха.

"Оно што сам ја почео да на Златибору, почео сам да пишем, то сам наставио и врло успешно довео до објављивања – дакле у Вестима ужичким, и у Књижевним новинама, песме и од тада, од објављивања три те библиографске јединице тече мој радни стаж и мој књижевни стаж", рекао је Ршум.

Стога је сасвим природно било и да рукопис ратног дневника пуковника Стевана Туцовића, Димитријевог брата, који је Ршумовић дуго чувао, уступи на штампање ужичком Историјском архиву.

А да се игра са римама и речима, па и да се учи ритму коју свака песма мора да има, омиљени дечији песник почео је, како каже, уз Змајеве песме које је њему и брату мајка рецитовала.

"Онда сам ја почео да изврћем ту песму, па уместо, она каже: кад је боже земљу ствар'о, није хтео празна да буде, рекао је да се у њој разгранају разне руде. А ја кажем, није мајко руде! Него шта је? Него луде", присећа се наш саговорник.

То дете у себи, каже академик Владета Јеротић, Ршум је и данас сачувао.