Промоција књиге "Мртви"

Први део књиге, "Сан", чине кратке приче, у њима фикција односи превагу над фактографијом, а сећање се повлачи у други план уступајући место књижевном приповедању.

У "Сну", легенде Београда, Новаковићеви савременици, пријатељи и познаници поред онога што су стварно били, постају и ликови из маште, протагонисти фантазмагоричних, сноликих сцена које њихов живот и уметничку мисију на један дубљи начин осмишљавају и тумаче.

Други део књиге "Јава" чине есејистички текстови прожети обиљем мемоарске грађе у којима Новаковић настоји да осветли десет важних личности и њихов допринос нашој драмској и прозној књижевности, позоришту, филму и телевизији.

Фасцинантно је умеће аутора да пронађе ону праву, есенцијалну метафору која нам тумачи читав опус и животни подухват једног уметника.

Књига "Мртви", деценију после упокојења писца, открива једног новог Слобу Новаковића који и даље наставља своја филмолошка, сатиричка, ликовно-критичка трагања за "отвореном метафором". У овом случају његова метафора је ипак нешто другачија, комплекснија и разуђенија и поред осталог тежи да проникне у суштину конкретних личности, људи који су некада ходали београдским улицама, а који су у међувремену постали део предања.

Тестаментарна књига драматурга, редитеља и књижевника Слободана Новаковића, из штампе је изашла на десетогодишњицу његове смрти у издању РТС-а, куће у којој је Новаковић истрајао три деценије живота.

На вечери посвећеној богатом стваралаштву Новаковића којим је заувек уписао своје име у српску културу, говорили су есејиста, драмски писац, филмски и књижевни критичар Срђан Вучинић, уредник у редакцији филмског и серијског програма РТС-а и филмска критичарка Сандра Перовић, одговорни уредник РТС Издаваштва Драган Инђић и редитељ Марко Новаковић. Одломке из књиге читао је глумац Миодраг Мики Крстовић.

Поред неоспорних приповедачких квалитета аутора, књига "Мртви", коју је међу корице предано сабрао и приредио Новаковићев син, редитељ Марко Новаковић, вероватно је и најбоље подсећање на укупан допринос српском филму, телевизији, сатири и ликовној критици Слободана Новаковића. Приче Новаковића о људима са београдског асфалта употпуњује представу о несвакидашњој личности аутора које ћемо се увек радо сећати – као метафоре за себе.

Књига "Мртви" пред читаоце излази у тврдом повезу, на ћирилици. Сваку личност о којој Новаковић пише у књизи прати цртеж Славка Крунића, сликара и илустратора.

Слободан Новаковић (Београд, 14. април 1939 – Београд, 3. мај 2007) завршио је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у првој генерацији студената професора Јосипа Кулунџића. Свестран, енергичан, духовит, харизматичан, интелектуално бескрајно радознао, прве важне професионалне кораке начинио је још 1967. године у Телевизији Београд, у којој је био пуне три деценије. Радио је као редитељ, сценариста, драматург и водитељ, уредник и директор.

У Телевизији Београд прво је био ангажован као драматург популарних хумористичких ТВ серија: "Музиканти", "Грађани села Луга", "Камионџије", "Дипломци", "Љубав на сеоски начин", "Младићи и девојке", а касније и серије "Сиви дом".

Као редитељ дебитовао је 1971. године режијом документарног ТВ филма "Дерби у Великом селу", а годину дана касније режирао је и свој први играни ТВ филм "Време коња". Оба филма освојила су награде на међународним фестивалима – за "Дерби у Великом селу" Новаковић је 1971. године био награђен за режију на Првом фестивалу спортског филма Блед, а за "Време коња" 1972. освојио је гран-при телевизијског фестивала "При Женес" у Минхену. Уследила је режија популарне игране ТВ серије "Филип на коњу" (1974).

У мноштву награда и признања истиче се: "Златна Харфа" на фестивалу у Даблину за музички ТВ филм "Родослов".

Објавио је и пет видео-касета "Слике и звуци Слободана Новаковића", избор из његових ТВ режија, у издању ПГП-а (1997).

У време појаве "српског новог филма" Новаковић почиње да пише и драгоцене књиге: "Време отварања", "Филм као метафора", "Лудости", "Краљеви и поданици", "Како браћа Маркс читају браћу Грим", "Алиса у Вавилону", "Међу јавом и пародијом", "Сатанске приче"... а имао је и дугогодишњу сарадњу са часописом "Јеж" у којем је објављивао сатире.

Новаковићево име и стваралаштво везује се и за београдски ФЕСТ, чије је хронике покренуо на Телевизији Београд (1971). Био је и идејни творац и један од оснивача Фестивала ауторског филма у Београду (1994).

До 1986. године, као главни и помоћни судија, судио је фудбалске утакмице свих рангова такмичења у СФРЈ. Посебну љубав гајио је према Фудбалском клубу "Партизан", у чијој је управи био дуги низ година и за који је написао речи познате клупске химне.