Вече посвећено Цветку Лаиновићу у Галерији РТС-а

Вече посвећено Цветку Лаиновићу у Галерији РТС-а и представљање монографије у издању Службеног гласника и ИК Златно руно из Београда почело је сећањима на разговоре које је Лаиновић водио са уредником Радио Београда 1 Милошем Јевтићем, објављеним у књизи Белине у извођењу Вјере Мујовић и Игора Филиповића.

О монографији која је изашла поводом 10 година од смрти овог изузетног ствараоца и сећања на њега говорили су Ђорђе Кадијевић, историчар уметности Соња Милићевић, Снежана Ранковић директорка Златног руна, Петар Арбутина у име Службеног гласника и књижевник Светислав Басара.

У репрезентативној монографији су објављени текстови о Лаиновићу и његовом стваралаштву, чији су аутори: Ђорђе Кадијевић, Марко Деберга, Момо Капор, Драган Јовановић Данилов, Душко Радовић, Никола Мирков, Светислав Басара, Паул Казо. Последњи текст монографије је написао Здравко Вучинић, који је и аутор и даље актуелне изложбе Лаиновићих дела у Галерији РТС-а која носи назив "Свет магичне стварности". У издању се нашао и текст, лична белешка Бране Митовића, академика архитекте, под називом "Цветко Лаиновић мој професор".

Списак самосталних и колективних изложби уметника допуњује ову изузетну књигу. Уредници су Петар Арбутина и Снежана Ранковић, уредник фотографије Вукица Микача, док је ликовни уредник Александар Прибићевић. На насловној страни монографије је слика "Само је небо твоје".

Уметност Цветка Лаиновића је аутентична, а дела су му расута широм света, од Подгорице и Београда до Париза или Њујорка. Не одричући се класичне слике нити предметног света, Лаиновић је изградио је посебан сликарски приступ, у коме је доминантан елемент линија. Стасавао је у годинама студентског покрета и прогона "црног таласа" у тадашњој југословенској уметности, и од самог почетка понео га је духовни бунт, протест против узурпатора слобода, било којој врсти да припадају. Такав став је преточио у уметнички израз - слику или реч - при чему је готово искључиви мотив његових размишљања човек, његова судбина у савременом амбијенту.

Као формални садржај од тог човека, који покушава да допре до истине, до божанске милости и љубави, на његовим завршним сликама остаће само чиста девичанска линија као траг који човекова мисао оставља у космосу.

На путу до освајања жељеног ликовног израза, опус Цветка Лаиновића прошао је неколико развојних фаза неједнаког трајања. Почетак припада цртежу као дисциплини, а портрету као мотиву. Такав портрет је грађен на упрошћеном цртежу без сенчења, своди се на студију карактера и на пасионирано настојање аутора да открије духовно биће портретисане личности. Следећу фазу карактерише појава класичне слике, односно увођење боје као равноправног елемента. Као посебан циклус издвајају се мртве природе, тачније речено цветни аранжмани деликатних колористичких сазвучја. Око 1970. године почиње најдужа и најзначајнија фаза Лаиновићевог сликарства, фаза чисте беле површине на којој ће уметник преко девичанске црне линије преносити своје најинтимније мисли и осећања.

Лаиновић се у свом уметничком креду издваја као заступник оптимистичке вере у моралне и духовне вредности. У широкој лепези савременог ликовног израза он се представља као припадник традиционалног схватања слике. Међутим, и по својој формалној, а поготово метафизичкој структури, његово сликарство се издваја својим посебним карактеристикама.