Ратничке игре у салону принца Еугена

Права вест није то да је у галерији "Белведере" дошло до смене, већ да Хуслајн-Аркова није отишла радо. Она је отерана. Зашто и како, захтева кратко објашњење.

Сви велики бечки музеји, без обзира на то колико су сјајни, скупи и посећени – државни су музеји, под финансијском и управном контролом министарства културе, односно државе. Ниједан се не финансира искључиво властитим средствима.

Не може то чак ни галерија "Белведере", која се сместила у зимским и летњим, приватним и репрезентативним палатама принца Еугена. Кроз њу је у прошлој години прошло рекордних 1,34 милиона посетилаца, далеко више него кроз остале бечке музеје.

Свеједно, и "Белведере" држи испружену руку пред државом, музеји су скупи патриотски бизнис.

Када је у касно пролеће Томас Дрозда постао нови (социјалдемократски) министар културе, чини се да се – ако се погледа временски след ствари – прво позабавио рачунима "Белведера".

Неки бројеви се нису слагали, нису стајали постројено, већ више, онако, као да су развили властити живот.

Одмах је из министарства прозвана "Белведерова" шефица рачуноводства Улрике Грубер Микулиц, а она је, да прескочимо неколико инстанци са полицијом и државним тужилаштвом, показала прстом на уметничку директорку "Белведера" Агнес Хуслајн-Арко.

Од тог тренутка, афера "Агнес" се дели у три паралелна, не увек садржајно повезана тока: финансијски, уметнички и политички.

13.000 : 3 = јавна срамота

У финансијском делу, показало се да је Хуслајн-Аркова прекршила неколико регулатива и у три године оштетила галерију за 13.000 евра тако што није уредно обрачунавала путне налоге када би преко лета радила из свог другог места боравишта, у аустријској Корушкој.

Тај део приче одвијао се пред владином комисијом и канцеларијом државног тужилаштва за корупцију.

Расплет је показао да се не може говорити о тајним путевима новца, с обзиром на то да је рачуноводство галерије одобрило средства о којима је реч.

Морална перспектива је остала нахерена: рад из викендице, није у реду. Хуслајнова је одмах понудила да надокнади суму, али, било је касно.

А било је касно не само зато што је министарство одбило поравнање већ и зато што је у делу медија већ кренуо поступак за професионалну демонтажу Хуслајн-Аркове.

Рођена је 1954, у Бечу је студирала историју уметности, на париској Сорбони и Високој школи Лувра за музејску делатност.

Водила је аустријски, затим и европски "Сотби", музеј модерне уметности у Салцбургу, а "Белведере" претворила у "златну коку", подигавши и број посетилаца са 430.000 2006. године на 1,34 милиона прошле године.

Критичари из бранше су ишли врло ниско, наводећи да "у животу није објавила ништа осим танушне докторске дисертације о деди" (деда је познати аустријски сликар модерне Херберт Бекл), до тога да у фирми владају односи као у филму "Ђаво носи Праду".

Ово прање интимног веша Хуслајн-Аркове је било тим дегутантније, јер је намерно мешало бабе и жабе, академску каријеру, коју она нема, са менаџерским вођењем културних институција, где је увек блистала.

Она то има и "написмено" – 2008. је изабрана за "Аустријанку године", 2011. је добила највиши орден града Беча за доприносе на пољу уметности, а две године касније највиши државни орден за науку и културу.

Трећа паралела била је политичка: Хуслајн-Аркова спада у конзервативни табор. Она је свуда конзервативна осим у уметности, где је концептуална.

Средином деведесетих је наступила на изборној листи конзервативне Аустријске народне странке (ОВП). Није избегавала социјални контакт са слободњачком Слободарском партијом Аустрије (ФПО).

Са Хајдером је својевремено отварала музеј у Клагенфурту. "Сотби" ју је отпустио зато што је на једно предавање позвала индустријалца Томаса Принцхорна, члана Хајдеровог изборног тима 1999. године.

Приватно, њена најбоља пријатељица је несуђена аустријска царица Франческа Хабзбург. И сама Хуслајнова је плаве крви: Арко је високо ренесансно племство из северне Италије, а Хуслајн је њен супруг, врхунски хирург, али мимо тога радничка класа, обичан свет.

"Грофица" и социјалдемократе

Почетком новембра, галерија "Белведере" је пријатеље и сараднике позвала на прославу годишњице "21. хаус", изложбеног павиљона концептуалне уметности. Гостима је послужена рођенданска торта "21. куће", певао се "Срећан рођендан", а бивши аустријски председник Фишер је одржао говор подршке ("...никад у животу не очекуј похвалу за оно што си направио добро").

Након неколико дана, опет. У барокном предворју "Горњег Белведера", испод просторија које садрже највећу збирку радова Густава Климта, "Белведере" је позвао на божићну прославу око концептуалне "јелке" која је сваке године другачија, а тог је пута компонована као ехо на Дишанов "Сушач за флаше", из 1914. године.

Било је отмено, опуштено и емотивно, нико није остао ни гладан ни жедан. Новинарка РТС-а може потврдити, јер је у оба случаја била присутна.

Дочекивали су нас испред осветљеног дворца, испод је пуцао поглед на залеђени врт принца Еугена, унутра су се уметници и гости пели на "јелку".

Министар и његова шефица за музеје Андреа Екерт немају утиске из прве руке са тих свечаности, јер нико од њих није позван на новогодишње прославе у "Белведере". Вероватно им их је неко препричао, јер су оба догађаја била затвореног типа, није било медијског извештавања, гости су били гости.

Тамо где није био позван министар, позван је РТС.

Та два догађаја надилазе естетику из које су настали, јер су се Дрозда и Екерт нашли до те мере увређенима што нису добили позивнице, да су то саопштили медијима (ОРФ) на самом крају старе годину. Осветољубива Агнес – није их позвала у њихов музеј, а функција их спречава да као партибрејкерси нахрупе у министарском поретку, пољубац лево, пољубац десно!

Хуслајн-Аркова и РТС

Веза је професионална, што не значи да је лишена емоција.

Пре две године, "Белведере" је у Зимској палати принца Еугена – из које је, узгред речено, пре неколико година исељено министарство финансија да би била дата на употребу галерији "Белведере" – организована изложба "Беч ради уметности".

Готово све изложбе "Белведера" у последњих десет година су интересантне за редакције културе, јер нису само шетња кроз историју већ увек се увек осврћу и на актуелно време.

Говоре о друштву и о политици, док показују уметност. То је "спин" који је Хуслајн-Аркова као менаџер донела са собом. Посао кустоса раде други, историчари уметности с академском каријером.

Од свих "Белведерових" простора, Зимска палата се за Културни дневник РТС-а показала садржајно најиздашнијом, јер посредством естетике политичко и војно деловање принца Еугена доводи у релацију са модерном концептуалном уметности.

Споменута изложба садржавала је, на пример, скулптуру "Механички Турчин", робота који се клатио пред портретом принца и све време металним гласом изговарао "Желим живот... Желим жену... Желим кућу... Желим слободу...".

Главни кустос био је Петар Невер, бивши дугогодишњи директор бечког Музеја примењене уметности. Спремали смо се за кратки интервју с њим на конференцији за новинаре, камерман му је наместио тонску "бубицу" на ревер, али је то све дуго трајало.

Одећа, простор, ехо, никако да се крене. Два пута смо почињали интервју, два пута је камерман прекидао да би добио технички задовољавајући квалитет тона.

Трећи пут је Невер стргао са себе све каблове, бацио их на под, изговорио на рачун организованости београдског тима нешто што је боље не понављати, те пред пуном собом званица, укључујући и "Механичког Турчина", отишао.

Агнес Хуслајн-Арко је стајала са стране, сведочила том грубом поступку. На моје: "Хоћете сада Ви...?", дошла је истог тренутка, свесна да није била мој први избор (људи су ту осетљиви, грофице да не говоримо) и професионално дала интервју.

Да јој је камерман затражио да организује дипломатске преговоре између "робота" и принца који је "тукао Турке", организовала би!

После тога, увек је била мој први избор.

О Неверу још нешто, што није у вези с његовим отказаним наступом у Културном дневнику већ ставља у шири контекст ситуацију у којој је Хуслајн-Аркова јавно понижена, ухваћена с рукама у државној каси и приде оптужена да се од читаве уметности разуме "само у деду".

Невер, директор Музеја примењене уметности од 1986. године, био је пре пет година од министарства културе приморан да поднесе оставку. Разлог су углавном били путни трошкови, али какви! Трећину радних дана је проводио на путу; између 2001. и 2010. путни трошкови су нарасли 715 одсто, што износи просечно 81.000 евра годишње, при чему су највећу ставку чинили "остали путни трошкови", они направљени ван директне организације изложби у гостима.

Чак и то би му се толерисало, да није 2010. у Музеју организовао прославу маминог рођендана, потрошивши 170.000 евра, и то пријавио као службене трошкове.

Случај Невер држава је регулисала неупоредиво дискретније него случај Хуслајн. Њему је министарство послало свилени гајтан, њу провукло кроз блато.

И зато Хуслајн-Аркова није звала никога из министарства на прославу у државном музеју. Била је то журка за деду. Државни представници ће морати да сачекају да неко опет организује забаву за маму.