Ствараоци Србије – Милан Ђ. Милићевић 

Милан Ђ. Милићевић (1831–1908) био је наш познати књижевник, јавни и културни радник, један од првих просветитеља модерне српске државе. Бавио се и историјом, фолклором, педагогијом и преводилаштвом.

Један је од оснивача Друштва српске словесности и Српске књижевне задруге (1892), председник Српске краљевске академије (1896–1899), председник Чупићеве и Коларчеве задужбине. Први је предложио формирање Државне архиве (1888) и израдио Пројекат закона за њено уређење (1889). Био је и утемељивач Археолошког друштва у Београду (1884), члан Академије наука у Петрограду од 1877, ЈАЗУ од 1879, као и почасни члан Матице српске.

Такође, био је и политички активан, те остао запамћен и као један од оснивача Напредне странке. О значају његовог рада сведоче и бројни чланци који се данас могу наћи на порталу Претраживе дигитализоване историјске новине Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић".

Рођен је у Рипњу, у угледној породици. Школовао се најпре у родном месту, а затим у Београду где је завршио Богословију 1850, као најбољи ђак. Од митрополита Петра је добио благослов и стипендију за наставак школовања у Русији. Међутим, због слабог здравља никада није наставио студије и није стекао универзитетско образовање. Срећом, пошто је био изразито радознао и способан, самоуко се развијао и образовао до краја живота. Сам је научио руски и француски језик.

Као свршени богослов, скоро пола века је радио у државној служби, у разним звањима и разним институцијама: учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у министарствима просвете и иностраних дела, уредник Српских новина, начелник полицијског одељења, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке Србије и државни саветник. Као државни службеник пропутовао је Србијом и тако подробно упознао земљу и народ, што му је било од велике користи у књижевном и публицистичком раду.

Био је плодан писац и преводилац. Написао је и превео више од стотину дела, користећи народни језик, као одушевљени вуковац, што се може прочитати и у краткој анегдоти објављеној у часопису Коло.

Бавећи се педагогијом, најпре као учитељ, затим као дугогодишњи виши чиновник Министарства просвете и затим члан школске комисије, био је један од главних организатора наставе у Србији. Без стручног образовања, самоуко преводећи оно што је налазио од страних аутора и пишући практичне савете и упутства из ове области, објавио је низ списа, нарочито док је уређивао Школу, први педагошки лист у Београду (1868–1876).

Милан Ђ. Милићевић није остао запажен у српској књижевности као приповедач, али је прикупио и забележио обилну етнографску грађу о народним обичајима, српској кући, свакодневном животу, односу према вери, појавама у природи.

Помно је бележио и историјске догађаје. Живећи у доба када су у Србији умирали последњи ратници и очевици народног ослобођења почетком 19. века, записивао је њихова причања или сакупљао анегдоте о њима. Свакако највеће и најважније дело М. Ђ. Милићевића је Кнежевина Србија (1876) и додатак том делу Краљевина Србија (1884), у којима је дат опис српске земље са топографским подацима, описом старина, локалних предања и са причама о главним историјским личностима тог времена.

По значају се још може истаћи и Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба  (1888), као и Додатак Поменику од 1888. (1901), у којима је унео 544 биографије познатих српских научника, културних радника и знаменитих историјских личности, уверен да "ми треба да познамо људе који су својим радом отаџбину и нас толико заслужили".

Без система и научног метода, он је тражио грађу било у архивима, било у сећањима савременика и, не проучавајући је дубље, саопштавао ју је, онако сирову, у својим многобројним радовима. Ово обиље материјала, иако није научно систематизовано, данас представља незаобилазну и драгоцену историјско-географску и етнолошку грађу за проучавање историје 19. века, а нама остаје жал, као што је рекао Тихомир Ђорђевић, што у његовом времену "није било неколико Милићевића".