Хероине духа – Надежда Петровић

Рођена је у Чачку 1873. године у учитељској породици. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године, а већ следеће полагала испит за наставницу цртања у средњим школама, када и постаје ученица Ђорђа Крстића.

Школовање у Крстићевом атељеу трајало је неколико година, а поред тога Надежда је у Београду посећивала и школу код Цирила Кутљика. Ђорђе Крстић утицао је на Надежду да школовање настави у Минхену крајем 19. века, и то у атељеу словеначког сликара Антона Ажбеа, а затим и у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске сецесије.

Године 1900, имала је у Београду своју прву самосталну изложбу, којом започиње сликарску каријеру у Србији. Три године касније, заједно са Делфом Иванић, српском сликарком и добротворком, и Милицом Добри оснива Коло српских сестара о чијем је успешном тридесетогодишњем раду писано у листу Правда 15. маја 1933. године.

Око оснивања Прве југословенске уметничке изложбе, Ладе и Прве југословенске уметничке колоније Надежда се ангажовала 1904. године. У Београду је 1912. године отворила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби, а до тада је учествовала на више изложби: Изложби Ладе, Изложби југословенске колоније, Изложби српског уметничког удружења, Другој самосталној изложби у Љубљани.

Надежда је излагала и у Паризу, на Јесењем салону, и у Загребу, у оквиру групе Медулић, у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније.

У Првом балканском рату учествовала је добровољно као болничарка, а српској војсци придружила се и почетком Првог светског рата. Умрла је у Ваљеву 1915. године од пегавог тифуса.

Надежда Петровић је најзначајније име српског сликарства с краја 19. и почетка 20. века. Тематски је остала верна националним токовима, али њено сликарство, захваљујући школовању у Европи, стилски углавном припада европском експресионизму, а у појединим периодима могу се препознати и други правци: импресионизам, симболизам и фовизам.

Током Балканских ратова и Првог светског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф. Од 1960. године у Чачку се одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић.

О Надежди Петровић, њеном раду и ангажовању, а посебно о њеном добровољном раду болничарке за време ратова много је писано у српским новинама и листовима који су излазили крајем 19. и почетком 20. века, а који су део фонда Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у Београду и данас део Дигитализоване колекције историјских новина. Фотографије њених слика објављиване су углавном у Београдским општинским новинама.

Поред тога Надежда је била позната и као ликовни критичар, а једна од њених критика објављена је у листу Срђ 31. јула 1904. године. О првој посмртној изложби слика Надежде Петровић писано је у Београдским општинским новинама 1. фебруара 1938. У листу Време 2. јануара 1940. године објављен је чланак о Надежди Петровић као пиониру модерног сликарства и као народном борцу.

Постоје бројни проучаваоци лика и дела Надежде Петровић, а једна од њих је др Катарина Амброзић која је 1978. године објавила научну монографију Надежда Петровић: 1873–1915, која се налази у фонду Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић".