Петер Хандке о Европи, Београду, фудбалу

Петер Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, добио је повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пешице, аутобусом, трамвајем.

Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било речи о мотиву већ о инстинкту, преноси Танјуг.

"Да оно што се извештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да верујем. На почетку сам, наравно, и ја веровао. Првих година сам мислио да су Срби полудели, првих месеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увек исто. Увек исти угао гледања, граматика, ритам, речи. Све је било не као као мантра, већ као клетва...", рекао је Хандке.

Писац који је својим романима, драмама и есејима унео нови језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима.

Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.

"То се подразумева за једног писца. Да некад буде у 'сумраку'. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просечни писци стоје под светлом. Али то је вештачко светло. Светло мора да буде природно. И сумрак може да буде лепо светло", рекао је Хандке.

О Србији и Косову, које често посећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама Моравска ноћ и Кукавице из Велике Хоче. Моравска ноћ је преведена на више језика док су Кукавице преведене само на француски и српски.

На питање како су та дела дочекана у Европи, суво одговара: "Као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?"

"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе, рецимо, у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.

Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.

"Од новијих знам, рецимо, Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у речи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а пореклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.

Разговор завршава у свом маниру – шалом. На питање која добра вест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.

"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најлепши и најелегантнији фудбалски тим долазио из Југославије", рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за Небо над Берлином.

Режирао је филм Леворука жена, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.