Биоскоп у српским историјским новинама

У овом обимном материјалу текстове у вези са предметом свог интересовања, било да је реч о историји дневнополитичких догађаја, спорту или култури, могу пронаћи професионални историчари, али и они којима су историја и традиција хоби и љубав.

На страницама историјске српске штампе налазимо много тема у вези са биоскопима.

У Ратном дневнику од 16. јануара 1917, штампаном у Солуну, поред вести са ратишта, налазимо на страни 4 и један рани помен биоскопа у чланку "Погибија бугарског штабског овна":

Још је омиљенији ован. Његово име је оно већ традиционално 'Бецан'. Он има на све права, што његов овнујски мозак може пожелети. Да уђе у свачији шатор без пријаве, да поједе свећу, прогута сапун, шта више и по неки акт зубима да поцепа и папоњцима изгази, све Бецко сме, па ипак да остане жив! И за сва та рајска благовања он има једину дужност: да разгаљује своје претпостављене када навали велики посао, или их почне морити једноликост живота. На фронту је Бецко и позориште и биоскоп.

Као што можемо видети, већ у периоду Првог светског рата биоскоп је синоним за забаву, који не губи своје значење и јасно асоцира на овај појам чак и у тешким ратним временима.

Убрзани развој Србије у оквиру нове државе Јужних Словена после Првог светског рата доноси све чешће помињање биоскопа у штампи. Контексти су различити. Као и свака нова технологија у фазама своје широке примене, и биоскоп је носио одређене дилеме и недоумице.

Просветни гласник од 1. јуна 1924. године доноси текст о проблемима у школама, у коме се биоскоп повезује са доколицом и негативним понашањем младих:

Ево неколико слика из школе, из којих ће се видети какво је стање у школи, па ће се, после, моћи говорити о средствима која се морају употребити зарад поправке онога што не ваља.

1. О једноме ученику из нижега разреда рекоше другови његови: да често има новаца, да има повелике суме, да троши много....

2. Једна госпођа долази да се обавести о успеху свога сина, наравно пред крај тромесечја...

3. Дете од 13 година, јединац једне пензионерке, која с малом пензијом тавори и ради помало туђе, да би за сина имала више, ударила је у горак плач кад је од разредног старешине добила извештај да јој син нема ниједну добру оцену. Зашто? Јер није имао ниједног уџбеника. Сав новац, добивен од матере за књиге, утрошио је одлазећи у биоскоп и купујући којекакве беспослице.

Просветни гласник од 10. јануара 1930. године, у оквиру наставног плана и програма српске православне богословије, доноси препоруке за живот црквеног пастира, где у одељку недозвољених забава и разонода проналазимо и биоскоп:

III одељак: Живот црквеног пастира

1. Дом пастирев...

2. Домаћи живот пастирев...

3. Забаве и разоноде црквеног пастира: а) дозвољене; б) недозвољене (похађање кафана, картање, гозба и весеље, лов, биоскоп, позориште, пушење на улици и др.).

Ипак, увиђају се и могуће позитивне стране биоскопа, посебно у образовању. Др Милош Ђ. Поповић пише у чланку "Општински социални институт и музеј – једна преко потребна установа", објављеном на страни 120 Београдских општинских новина од 2. фебруара 1930. године:

Београд данас већ има овај одлично уређени комунално-социјални лист 'Општинске Новине', па би се један део истог могао врло добро искористити за билтен Института, за популарисање и поуку из хигијене и других социалних питања. Институт би издавао и популарне брошуре, летке, слике, и друга средства за те сврхе.

У истом смеру имала би се организовати популарна предавања за омладину и одрасле. За ову сврху може се врло услешно употребити биоскоп помоћу кога би се врло лако ширила многа потребна знања и обавештења. Сви биоскопи били би дужни да поред редовних својих представа, које би такође требале да буду под бољом контролом, увек прикажу и по неку од ових ствари.

Примећујемо један још увек помало негативан тон у вези са редовним биоскопским репертоаром, али свакако и увиђање моћи нове технологије у сврхе образовања.

Просветни гласник од 1. маја 1927. године преноси на страни 732 Одлуку тадашњег министра просвете о подизању Југословенског ђачког дома:

Дом ће бити на Западном Врачару... Деца би у њему нашла преноћиште и друге услове за бављење у Београду, а да би зграда послужила што боље намени, имаће салу за приређивање концерата, школски биоскоп, школски музеј, библиотеку итд.

Важан доказ етаблираности биоскопа и филмске технологије као поузданог наставног и образовног средства, налазимо на истој страни у посебној препоруци шефа наставног одељења ондашњег министарства:

С. Н. Бр. 29.720. Г. Arthur Rothgiesser, фабрикант из Берлина, показао је пред инспекторима Министарства Просвете, у самом Министарству, и пред наставницима београдских средњих школа, у II Мушкој Гимназији, свој пројекциони апарат: Rothschloss Projektions Apparat fur Klassenunterricht. Како се такав апарат са филмовима одлично може применити за наставу скоро свих предмета који се уче у средњим школама (у географији, историји и у свим гранама природних наука), то га Министарство Просвете препоручује пажњи директора средњих школа.

По наредби Министра Просвете, шеф Наставног Одељења, Јов. Кангрга, с. р.

Постојање биоскопа је у периоду између два рата сматрано знаком посебног културног и друштвеног напретка одређеног дела града. Београдске општинске новине од 1. јуна 1936. на страни 523 преносе:

Да би, бар у неколико, задовољили своје духовне потребе, становници са удаљених предграђа почели су сами да оснивају своје читаонице, певачка друштва, своје оркестре итд, који им надокнађују оно што им удаљеност од центра града ускраћује. Предграђе Краљице Марије у овом погледу највише напредује, а иза њега не заостају много ни предграђа: Чукарица, Баново Брдо и Банов Шанац, која имају чак и свој мали заједнички биоскоп.

Многе тенденције у вези са биоскопима биле су актуелне и у међуратном периоду, готово исто онолико колико и касније или данас. Тако на пример, Београдске општинске новине од 1. новембра 1938. на страни 848 постављају питање:

Држи се још и стара зграда Народне скупштине, у којој је данас биоскоп "Одеон". Та зграда је подигнута 1882. године. У њој су се одиграли многи и крупни историски догађаји. Из поштовања према традицијама зар се није могло биоскопу дати неко српско име?

У истом периодичном издању од 1. септембра 1929. на страни 45 сазнајемо на основу "Одредби из закона о таксама о наплати такса код Општине Београдске" да су биоскопи спадали у категорију највише опорезиваних локала и радњи:

Поред горње таксе за употребу канала на просторе, плаћаће сопственици још и специјалну таксу за употребу канала на локале и радње и то:

а) Хотели и гостионице I реда, барови, варијетеи, винарске радње и биоскопи месечно по 33. - дин.

б) Хотели и гостионице II реда, и бифеи месечно по 23. - дин.

в) Хотели и гостионице III реда, кафане, ашчинице, ликерџинице и посластичарнице месечно 18. - дин.

г) апотеке, дрогерије, пекарнице, лебарнице, бозаџинице, бурегџинице, кобасичарнице, месарнице, шкембарнице, цвећарске радње итд. месечно 14. - дин.

д) коњушнице, штале, стаје за стоку и гараже на сваких 20 КВ. м. месечно по 5. - дин.

Период Другог светског рата носи неке специфичности у приказу биоскопа у српској штампи.

Просветни гласник од 1. јуна 1942. године у чланку др. Хајнриха Гајслера "Васпитање за позив у Немачкој" на стани 292 преноси:

А како онда да се спречи бежање са села? Зацело, може се и сеоском становништву пружити један део дражи које град пружа. И баш је националсоцијалистичка Немачка учинила у том погледу много, те су и у најмање село дошли биоскоп и позориште.

У истом периодичном издању од 1. новембра исте те 1942. године описује се негативан утицај обавеза наставника везаних за биоскопе у претходном периоду:

Свакоме Србину мора бити јасно шта значи српска нација, шта њега везује за ту нацију и какве он дужности има према нацији. Ми се можемо поносити својим светосавским духом. Југословенској школи није био потребан наставник прожет светосавским духом и оспособљен да успешно изврши свој наставнички задатак у средњој школи. Зато он у тој школи није имао услова да се у томе духу потпуно формира. Ова школа је то систематски ометала.

Од наставника се тражило да, када нема часова, стражари по ходницима, замењује отсутне наставнике... Сем тога наставник је дужан да води ученике на излет, у цркву, у биоскоп, у позориште. На овај начин његова васпитачка, наставничка дужност је потиснута разним другим дужностима.

Ипак, и за време овог рата биоскоп је остао омиљена, али и дозвољена забава. На страни 19 часописа Коло од 8. августа 1942. године проналазимо вест о отварању нове биоскопске сале у Београду:

Ових дана биће отворен још једап биоскоп у престоници. У просторијама "Паласа" уређена је изванредно укусно и елегантно биоскопска сала и овог биоскопа, још једне нове културне тековине Београда. Уређени су и фоајеи који изванредно пријатно делују на посетиоце. Партер и галерија имају нешто преко 400 веома удобних седишта у фотељама.

На крају преносимо и једну причу о данашњем биоскопу "Звезда", некадашњи "Колосеум", односно "Двор", која је штампана у часопису Бодљикаво прасе од 1. априла 1944. године, на страни 3, под насловом "Војник први пут у биоскопу":

Пошто су биоскопи данас тако популарни, не само у Београду и у Србији већ и у целом свету, којих тешко да би се могло одрећи испричаћемо један заиста врло смешан и интересантан догађај (потпуно истинит) који се десио у данашњем врло добро познатом бeоградском биоскопу 'Двору', крајем 1913. године, када је код нас биоскоп био заиста редак и чудан проналазак.

Неки официр у Београду имао је свога посилнога, по имену Божа, који многе ствари није знао. Једне недеље, реши се Божа да оде у биоскоп 'Колосеум', да види и то 'чудо', јер то до тада није никад видео. Када се вратио кући упита га официр код кога је Божа био посилни, како се провео у биоскопу и шта је тамо видео. Сад Божа поче да прича своје утиске.

– Ау, гос'н капетане, оно јес баш право чудо, али да ви причам шта се мени десило. Уђем ти ја у једну велику салу где беше пуно столица на којима је седело пуно света. Седох ти и ја на једну такву столицу. Наједанпут се смрче и отвори се бео зид на дну дворане, и појави се један овицир на белом коњу, а поред њега је ишао његов сеиз. Овицир је јахао кроз шуму и ускоро дође на један извор, где га је чекала једна, да простите, врло лепа врајла. Ту овицир сјаха коња и предаде га сеизу, а затим се поздрави са оном врајлом и пођоше сад заједно мало дубље у шуму.

Тамо су нешто ћућорили и, да простите, овицир пољуби ону врајлу неколико пута. Али онај сеиз који је остао поред коња, убио га Бог, чешка коњу главу и изједна се врти гледајући изједна у овицира и врајлу шта они раде. И при том се тако смешка као да би и он тако нешто радио. Ал' му враг не даде мира, него погледа право у мене, па учини прстом према мени, као да ме зове. – Е, не'ш – раздра' се ја љутито колко ме грло носи – не'ш да ти ја држим коња, пос' ти твој, држи га сам!

Таман ја то рек'о а оно се одједанпут опет упали светлост. А онај народ око мене смеје се ка да је полудио и кроз смех ме пита: 'А што нећеш да му држиш коња?' – и јопет се смеје, сад као још више.

– Нисам луд да му држим коња, ако му се држи нека га држи сам! – наљутих се ја, што ме они луди свет тако блесаво пита, и изиђо напоље јер су и други излазили.

Овај смешан догађај изишао је сутрадан у свим тадашњим београдским новинама, и народ се слатко смејао необичном доживљају војника Боже, који се први пут нашао у биоскопу.

Комплетно претраживу збирку српске историјске штампе Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" можете пронаћи на интернет адреси http://arhiva.unilib.rs/unilib/istorijskenovine.