Владимир Пиштало: Победа је када можете своја искуства да испричате својим речима и да им дате свој смисао

Честитамо, и колико Вам значи ово признање?

– Хвала вам, Марија. Мени је врло драго то признање, јер моје књиге су преведене на све балканске језике. Тако да има смисла да добијете ту награду.

Ја иначе верујем да кад путујете по Балкану, да добијете можда и више него да путујете негде неким другим деловима Европе, јер видите другу страну познатог и некако продубљујете у ствари своје знање о себи. То је награда коју су добили и Исмаил Кадаре, Георги Господинов… Једна заиста угледна награда која промовише књижевност Балкана и њихове културне везе.

Награда се додељује за целокупан допринос књижевности, али и за појединачну књигу. Ваша књига која је награђена је Песма о три света, која је већ добила бројна признања.

– Јесте. Добила је неке четири награде до сада и оно што је интересантно, она је била у најужем избору за Нинову награду и награду Београдски победник, које су негде супротне награде.

Тако да, то што је призната са обе стране неког културног спектра, ја мислим да је једна врста признања. Добила је награду „Др Шпиро Матијевић“, добила је награду „Велики плави круг“, добила је награду „Капетана Миша Анастасијевић“.

Ево, сад је добила и ову награду, тако да је то једна космополитска прича, једна прича са позиције жене, прича која негде рестаурира тај момент када је свет повезан. Јер раније су континенти, сигурно Америка, били као одвојене планете. И у једном је трунутку, када то све прераста у један свет, такозвани светски систем, кроз очи једне жене – то је оно о чему се ради у овој књизи.

Ваша јунакиња је жена из Пераста, веома храбра, она проживљава разне авантуре и некако својом личном историјом она повезује континенте, време, епохе.

– Ја мислим да је једна победа у животу кад можете своје искуства да испричате својим речима и да им дате свој смисао. Не неки туђи смисао. Знате кад неко прича вашу причу, али на неки начин у коме се ви не препознајете. 

Мислим да је то једна врста невидљивости од које пате многи људи. А патиле су и читаве категорије људи, а она је имала снагу. Шта је то? То је моћ интерпретације света. Моћ да интерпретира свој живот и своја искуства и да га исприча својим речима.

Ближи се и Сајам књига, Народна библиотека ће се представити са новим, капиталним издањима. Шта Ви као управник Народе библиотеке Србије припремате у наредном периоду? Шта Ваш тим спрема?

– Стварно библиотека ради јако много различитих ствари. Читав низ важних награда се додељује под капом библиотеке – од награде 'Меша Селимовић' која се додељује на Косанчићевом венцу, до награде Фондације Милош Црњански, до наше награде 'Владан Десница', до библиотекарске награде, награде 'Десанка Максимовић'.

Значи, то је стварно једна културна осовина у којој се вреднује наша књежевност као што би требала да буде. Али ми се такође бавимо озбиљно издаваштвом.

За Милорада Павића, знате, он је један од наших најпревођенијих писаца, један од правих утемељитеља постмодернизма код нас. Али он је био познати као човек који је српској књежевности додао један век. То је епоха барока. Када је он то радио, људи су говорили, ма то не постоји, не постоји српски барок. То сад није питање, али у оно време када је он то радио, јесте било питање.

И онда смо ми та његова веома занимљива дела, пошто је он увек настојао да се игра и као професор. Знате, требало би као писац да можете да се играте, али да као професор се уозбиљите, али он је настојао да кроз игру прича и те научне чињенице. Библиотека сада то издаје већ три године. Већ прошле године је то оцењено као веома важан пројект.

Поред тога, у припреми су сабрана дела Владана Деснице, која је приредио Владан Бајчета, најамбициознији, најкомплетнији такав пројект до сада. Владан Десница, велики писац по коме се зове и наша награда 'Владан Десница'.

Ево, још нешто да кажем, ексклузивно, Библиотека ће такође основати, већ смо основали 'Резиденцију Владан Десница', где ће долазити пријатељи наше књежевности из света – преводиоци, агенти, писци који су везани за нашу књежевност, и то је начин да се Београд стави на мапу и Народна библиотека као једно место гостопримства, једно релевантно место за људе који се баве књижевношћу, а све у циљу промовисања наше књежевности у иностранству.

Да ли се већ зна ко ће бити први посетилац. Када све то креће?

– Већ је била. Словеначка агентица Соња Пожар, је била код нас десет дана, и у међувремену се видела са великим бројем људи овде у Србији. Већ смо се и договорили за неке конкретне последице у смислу планираних превода књига које ће се појавити и тако даље.

На Сајму књига Народна библиотека ће се представити својим издањима, али и Ви лично представљате своје књиге. Колико Вам значи тај сусрет са читаоцима? Шта Вам кажу када се сретнете?

– Знате, ја настојим, кад ме неко похвали, да заборавим зато што не треба се опијати оним што продајеш – Don't get high on your own supply. Али, ово ми је било најважније кад би неко понео књигу у болницу и читао је у болници, а дешавало се. И ако то вреди и у болници, онда нешто вреди.

Причали смо о Песми о три света, али да подсетимо да сте за роман Тесла, портрет међу маскама добили 2008. године Нинову награду, а тај роман је преведен на 20 језика, чак и на непалски. Слична прича је и са књигом Сунце овог дана: писмо Андрићу. Колико сте успели са тим књигама да наше великане, пре свега представите свету, али да и нама нешто мало више разјасните о њиховом животу и стваралаштву?

– То је увек један отворени дијалог између наше културе и других култура. У другим културама се огледате. Само бих поменуо да је за Песму о три света договорен превод за словеначки, потписан је уговор за бугарски, и преводи се на енглески, а књига се појавила пре, отприлике, годину дана или нешто мање.

Кад размислите о томе, ја нисам нужно полазио од тога, то је тај суматраистички однос према свету – неко је тако описао Песму о три света. То је тај осећај да сте ви битно повезани са стварима које се дешавају у даљинама и да је то у даљинама један облик вас, то је Црњански врло снажно осјећао и лепо описао.

И у ствари, кад мислите и о Тесли и о Андрићу, то су људи који су велики део живота провели ван граница наше земље. Тесла је размишљао на неколико језика истовремено, кад није размишљао на језику идеја. Андрић је као дипломата непрестано размишљао како да се те наше приче, јер ви морате знати друге културе да би могли да им испричате своју причу на начин који им је јасан. И та отвореност, то размишљање, то враћање лопте с једне на другу страну, без тога ја не могу да замислим културу и не могу да замислим књижевност.

Када је реч о неким даљим плановима, шта сада пишете?

– Ево, као да смо знали, ово што смо причали је повезано с тиме, пишем књигу путописа. Ја сам читавог живота, још када сам као млад човек путао интеррејлом, правио сам белешке о различитим местима. То су, не знам: Доминиканска република, Њујорк, Њу Орлеанс, Португал, Јапан, Кина, Индија, Јужна Африка – све оне су неке мале поетске прозе – између путописа, приче и поетске прозе.

Надам се да ће се та књига, ето, опет суматраистичка на неки начин, да ће се појавити следеће године.

Читамо ваше књиге, видимо се на сајму. Хвала што сте били наш гост.