Прича о љубави Хрватице и Србина изградила је „Тврђаву“, серију која треба играти на сваком екрану у регији

Вријеме је оловно. Прољеће 1995. Док у Београду пљуште крваве овјере у сукобима испреплетених велможа власти, удбашких и мафијашких кругова, у оронулој книнској болници главе збијају двије устрашене породице, српска и хрватска. Братоубилачки ратови око њих бијесне већ четврту годину. Падало је међу њима и ружних ријечи, страх не пита, па су опет крпали шавове, мазали мелеме, мезетили и једни другима поправљали капије…

Али сад су онако прибјегарски рањени и срца једни другима пумпају, јер питање је живота ил’ смрти – оно најсвакодневније, рођено из чисте љубави. Млада трудница Дарија на операцијском је столу, на коцки је и њен живот и бебин. Све је сретно испало.

Изнурени, престрашени од будућности и сретни, чланови српске обитељи Баша и хрватске Тољ окупљају се у мјесној биртији и мукло славе рођење унука. Након непроспаване ноћи, млади отац Лука трчи у болницу. Улети у собу. Нијем од ганућа.

На кревету је његова Дарија с новорођенчетом у наручју, све његово, сав свијет. Ни она не изусти ни ријечи, него само пушта осмијех у свемир. Обоје се почињу смијати најраскошнијим осмјесима среће и олакшања. Величанствени млади глумци Дарија Вучко (Дарија Тољ) и Огњен Мићовић (Лука Баша) без и једне ријечи, само уснама исконске радости, причају нам сву патњу коју су прошла њихова лица.

И вјерујем да би били у стању овако играти цијели живот. У деветој епизоди телевизијске серије „Тврђава“ (важно умјетничко и друштвено остварење у продукцији Радио-телевизије Србије управо улази у финални викенд) мајсторски је саздан цијели геном серије. Као што је мајсторлук баш сваки бедем, свака цигла овог неимарства.

Прворазредна је чињеница да у 11 епизода нема нити једног кадра слабог мјеста (посљедње двије епизоде, које су на програму у суботу и недјељу на првом каналу РТС-а, имао сам прилику погледати раније) него је баш свака секунда продуцирана, написана, режирана, снимљена и надасве одиграна – фасцинантно! Вјеродостојно и искрено до физичког осјећања у нама, с друге стране екрана.

И то сигурно није била лака мисија. Тајна је у магијском чојству којим је серија стварана, не посрнувши ни милиметра у неку јефтину памфлетчину коју бисмо раскринкали и заборавили већ након уводне шпице. Очигледно су „Тврђаву” градили људи за људе о људима. И сачинили од „Тврђаве” атомско склониште, уточиште свих оних несавршених споредних људи којима су моћничке фукаре уништиле животе.

Прича о љубави Хрватице Дарије и Србина Луке, тинејџерски рођена у Книну у злехудо прољеће 1990, има наравно све оне шекспиријанске коријене о жилавости невине љубави у времену канцерогене мржње. Али лако се могла излити у тезичну клоаку шупљих црно-бијелих карактера. Или незграпно транчирање епа исполитизираног за дневно крчмење. Свим тим опасностима мудро, њежно и страствено се одупро редатељ Саша Хајдуковић.

Луцидно и суверено водећи жанр којег бисмо могли назвати унутарњим, душевним епом. Наравно, епска архитектоника пулсира у background-у и присутна је у тој распадајућој антиеволуцији 1990–1995, у мутирању Југославије на феудалне грамзиве државице с националном хистеријом као омиљеним и најјефтинијим алаткама. Али Хајдуковић тај еп води изнутра, кроз душе и утробе људи.

Самурајски усредоточен на њихову епику, брутална сазријевања из дана у дан. Маестралан сценаристички материјал Мирка Стојковића (креатор и showrunner) и Горана Старчевића импрегниран је дојмљиво обликованим слојевитим лицима, филигрански вођен шкртим а значењима богатим дијалозима, гарниран шутњама и димензијама неизреченог.

Дирљива је и опсесивна жудња сценариста и редатеља да до посљедњег даха воде битке за зрнца нормалног живљења, успркос свијету који се демонизира и распада. Јесу ли пршути сазрели, да ли је јање реш-печено, има ли још резервних осигурача по кући, ако нема прискочит ће комшија…

Да се комшилук у времену вучјем не претвори у баксузлук, да нације не пождеру људе, та је мантра малих хероја опстанка најболнија линија приче. Хајдуковић и кад приказује директне сцене ратног каоса, стилизира их (моћна камера Лазара Радића) на начин Walter-a Hill-a, фрапантно посвећен „помакнутом” фокусу на душе и унутрањи козмос својих јунака.

У том науму успоставио је предиван однос са глумцима, води их најсуптилније могуће а они узвраћају иконама људскости које се не заборављају. Дарија Вучко и Огњен Мићовић износе на плећима сву жртвовану дјецу, постижући импресивну линију бруталног сазријевања. Антологијски је квартет њихових родитеља, Башиних (Јово Максић и Николина Фригановић) и Тољевих (Слађана Зрнић и Славиша Чуровић), уз придруженог члана – Лукиног ујака Момчила (Никола Пејаковић). И John Ford би их пожелио у својим „Плодовима гњева”.

У бригадама „Тврђавских” глумаца заиста нема ни једне гесте фејк умјетеонства. Јован Јовановић (Игор), Јана Бјелица (Јасна), Младен Совиљ (Срђа), Миодраг Радоњић (Командант), Ивана Велиновић (Пумпика), Марко Тодоровић (Петар), Ивана Зечевић (Сандра)… лавовски се боре у опсади човјечности, заувијек усељавајући у наша срца.

Битке за љубав осуђене су на предаторе мржње и похлепе. Из циничних потеза mastermind-овског трија Дилпара–Средоје–Александар (жестоко их играју Љубомир Бандовић, Предраг Мики Манојловић и Марко Мандић) видљива су сва она међусобна дилања тајних служби и ђубради јавне, на цијелом територију крепајуће Југославије.

Бесрамна трговина дроге, оружја и људског меса, богато развијена а хистерично замагљена идеолошким националним алибијима за рат. Не смијем спојлат па не могу препричати како завршава драгоцјена серија која би напросто морала заиграти на сваком екрану нашег региона. Биће у финалу пуно густих разорних емоција, суза и крви до кољена.

Оно што смијем рећи јесте да љубав градитеља „Тврђаве” нипошто није утопија него армирани бетон. Редатељ Саша Хајдуковић деликатни је и самозатајни детаљист и симболист: Дарија и Лука први блиски сусрет „алијеновске” врсте имају шекспиријански – на Книнској тврђави. Док cover bend пјева „Вече не мирише на ракове и шкољке, месец је бледа флека боје цимета…” Shakespeare  би био задовољан.

*Текст је преузет са портала telegram.hr.