Редитељ Бен Расел о рударима у Србији и Суринаму

Документарац Срећно, снимљен на траци од 16мм, представља портрет две рударске заједнице које раде на супротним странама света - запослене на 400 метара испод земље у државном руднику бакра у Бору и радника илегалног рудника злата у тропским џунглама Суринама.

Расел је у разговору за Танјуг објаснио да је мање био заинтресован за снимање приче о рудницима него о рударима.

„У прошлости је било много филмова о рударству, а ја сам желео да снимим филм о људима и прикажем њихов портрет“, објаснио је редитељ.

У фокусу је, како објашњава, прича о томе како људске заједнице опстају и обнављају се широм света и како специфичан рад у рудницима из нужде ствара те заједнице унутар којих се људи међусобно помажу и подржавају, како испод тако и изнад земље.

Уочио је радикалне разлике између живота и рада рудара у Србији и Суринаму.

„У Суринаму, рудник је илегалан, рудари су потомци одбеглих робова, а сасвим је могуће и ратни злочинац. Иако постоје неке додирне тачке, у Србији је рудник државно власништво, рудари су добро плаћени, економски услови су се променили“, приметио је Расел.

Према његовим речима, постоји нека врста братства међу рударима.

„Шалећи се на рачун својих емоција они се боре са тугом, болом, тешким и опасним условима у којима раде на обе стране Земљине кугле“, истакао је Расел.

Редитељ је нагласио да је у филму Срећно мање желео да се бави радницима као ликовима, а више рударима као појединцима који су део колектива.

„Посматрао сам њихову комуникацију и интеракцију, а приче су свуда сличне, јер људи не раде у тешким условима осим ако морају. Сви они су посвећени обезбеђивању бољих живота својим породицама“, наводи амерички редитељ.

Расел је скренуо пажњу на звук у филму: „Чују се машине, које су свуда око вас. То је нешто чега нисмо свесни када размишљамо о функционисању рудника и како сви ти звуци утичу на раднике“.