Београђанка учествовала у анимацији нове „Планете мајмуна“

Пошто потиче из музичке породице, музика је Љиљану од почетка занимала и кренула је тим путем, завршила је Музичку академију, радила пет година као тонац, имала своје бендове, стварала своју и изводила музику других аутора, али је у једном тренутку жеља за цртањем, сликањем, љубав према цртаћима и компјутерским играма превагнула те се окренула графичком дизајну и три-де анимацији.

Не знајући колико је заправо то велика област, кренула је у школу "Chiron" Пеђе Бакића који је радио у студију Џорџа Лукаса и тако је почела њена авантура кроз три-де свет, из студија у студио, све до студија "Take one", игрице Whitcher и аплицирања за један од највећих студија у свету.

„У једном тренутку пошто сам прошла кроз чувену игрицу Whitcher која је доживела велики успех, решила сам да се одважим и аплицирам за студио 'Weta', али нисам много очекивала. Аплицирала сам, заборавила на то, међутим три недеље касније позвали су ме да дођем. Била сам ван себе, нисам знала да ли да се радујем, да ли да плачем, вриштим, шта да радим, притом ту је било мало дете и одлука је била да ја одем и пробам“, прича Антоновићeва за Танјуг.

Први пут се одважила да оде тако далеко, сама, а када је стигла чекао је нови живот, нова земља, нови услови рада, али, како каже, није очекивала да ће добити третман као да је код куће.

„Улазак у цео процес, учење новог софтвера који користе само три студија у свету, тренинзи, све је то било тешко и стресно, али бачени сте у море и морате да се снађете. Првих пар дана нисам могла да се снађем, добијете ауто и лепо вам пише држите се леве стране, али треба се навићи да је све супротно. Ипак у поређењу са београдским улицама тамо је милина возити“, прича аниматорка.

Истиче да је организација у студију "Weta" савршена и да су сви били вољни да јој помогну, јер одлично знају шта значи бити у потпуно непознатој земљи.

Љиљана Антоновић је у студију била агажована по пројекту на шест месеци и радила на трећем наставку филма Планета мајмуна.

„Била сам у одељењу задуженом за цело тело. Енди Серкис игра најважнију улогу (мајмуна Цезара), почео је са Голумом у Господару прстенова и мислим да је нашао начин да да карктер мајмуну, али је било делова где смо морали да дорађујемо његов стил да то изгледа мајмунскије“, објаснила је Љиљана, додавши да је њен задатак био да када добије кадар, размисли шта ту недостаје да ти мајмуни изгледају још боље и да оживи сваки део њиховог тела.

Наглашава да је Планета мајмуна изванредан филм са одличном причом и да је Горан Милић са својим тимом задуженим за фацијалну анимацију дао посебан карактер мајмунима.

„Био је то веома занимљив пројекат, фантастично је искуство и волела бих да се у неком тренутку вратим и наставим тамо где сам стала“, каже Антоновићева и убрзо додаје да би волела да прође и кроз друге значајне светске студије, а највише их је у Канади, Шведској и Калифорнији, те тако само у Ванкуверу има око 200 студија.

Ова Београђанка примећује да и у Србији врло брзо у последње време ничу студији који су врло успешни у гејмингу, да постоји врло квалитетан кадар, али да још не постоје услови за реализацију једног целог великог пројекта па уместо тога студији бивају задужени за делове великих пројеката.

„Мислим да нам се шансе повећавају из године у годину да почнемо да добијамо врло изазовне пројекте“, сматра Антоновићева.

На помен могућности сарадње са Џејмсом Камероном, с обзиром на то да планира још четири наставка Аватара, аниматорка уз осмех каже да ништа није немогуће и додаје да има доста анегдота у вези са тим „генијалним човеком“.

„Стицајем околности, када се радио Аватар, неке од колега су биле део процеса и рекли су ми: Џејмс Камерон је толико прецизан да мора да прође кроз сваки кадар и мора да зна сваки кадар. Уколико си померила једну травку два пиксела лево, он ће да каже, овај кадар враћам. Он враћа тај кадар, јер зна да си померила ту травку два пиксела лево, пошто је он ставио баш тамо“, прича Антоновић.

Аниматорка и дизајнерка истиче да су у предпродукцији поједини били у шоку јер је требало да нешто из будућности што је он замислио направе за пар месеци.

„Знам људе који су са пројекта одлазили у извесне институције, кажу да су се лечили, али сви кажу да би поново радили са њим, јер је много лакше радити са човеком који зна шта жели, чак и по цену да се део процеса враћа више пута док не добије шта жели“, закључила је Љиљана Антоновић.