Тихомир Станић: И начелник Марјановић види себе као позитивца

Серија, чију је сваку епизоду из недеље у недељу, у последњих неколико месеци, гледало скоро два милиона гледалаца у Србији, широм је отворила врата жанру савремене криминалистичке серије и доказала да ју је домаћа публика са узбуђењем и радозналошћу прихватила као садржај који је унео нове тенденције у репертоар Радио-телевизије Србије.

Господине Станићу, пред камерама и на сцени били сте у улогама важних историјских личности - као краљ Александар Обреновић, Гаврило Принцип, Иво Андрић, Стеван Сремац, Милош Црњански. Колико Вам је улога у једној савременој причи загонетног начелника полиције Марјановића била изазов?

- Била ми је велики изазов. Ретко се, бар код нас, тим савременим темама бавило на овако озбиљан начин. Озбиљан је ово био сценарио и сви ми који смо га читали у старту смо знали да ће од тога бити једна занимљива и битна серија. Тај озбиљан сценарио је допао у руке озбиљном редитељу, озбиљној продукцији. Очигледно је било да Радио-телевизија Србије има намеру да направи један другачији пројекат него до сад. Оно што је занимљиво, мени као глумцу, да у том савременом миљеу, у једној причи из овог времена или причи која се догађа „не тако давно у земљи фиока и фасцикли“, лик који ја играм је тако добро написан и пружа толико широк дијапазон глумцу могућности да одигра разне ситуације, да заведе публику на погрешан траг па да их после врати и да на неки начин, као што тај лик манипулише другима, тако пружа прилику и глумцу да мало манипулише својим занатом, својим умећем и својом радошћу игре у суштини.  

Да ли је на крају начелник Марјановић позитивац или негативац?

- Знате како, сваки човек себе доживљава као позитивца. Ја сам сретао људе који су грозне ствари урадили и увек су имали неко оправдање за те своје поступке. И у тој улози и у животу решио сам тако – ја сам позитиван лик.

Протекла година је за Вас професионално била веома успешна. Гледали смо Вас у многим пројектима на РТС-у и у биоскопима. Од Убица мога оца, Дневника машиновође, до филма Горана Марковића Слепи путник на броду лудака, као и остварења Војна академија и Santa Maria della Salute. Какав бисте сценарио пожелели себи и грађанима у 2017. години?

- Било би најлепше ако сви ми у сваком дану нађемо бар један тренутак у коме ће нам се доказати да се исплати чинити добро и да се добро враћа добрим кад-тад. Довољно је у једном тренутку сваког дана у то поверовати и све ће бити добро.