Екипа филма „Звиздан“ на 44. Фесту

Далибор Матанић један је од најзапосленијих и најнаграђиванијих хрватских редитеља. Привукао је пажњу својим другим филмом Фине мртве дјевојке, који је освојио Златну арену у Пули, а уследили су бројни награђивани краткометражни и дугометражни филмови.

Матанићево најновије остварење Звиздан многи називају врхунцем његове каријере и најуспешнијим хрватским филмом у скоријој историји.

Вишеструко награђиван филм имао је веома успешан фестивалски живот који је започео премијером у Кану у престижној селекцији Известан поглед, где је освојио награду жирија.

Ово је огроман успех за хрватску кинематографију која је први пут после 35 година имала представника на Канском фестивалу.

На Фесту ће бити приказан 28. и 29. фебруара у Центру „Сава“ и 3. марта у биоскопу „Фонтана“. 

Звиздан приказује три приче које се одигравају у касно лето у Далмацији у три различита периода - 1991, 2001. и 2011. године.

Млади хрватски глумци Горан Марковић и Тихана Лазовић нашли су се у главним улогама - у сваком сегменту тумаче друге ликове чија је љубав осуђена на пропаст.

У првој причи, Јелена, девојка из српског села, и Иван, младић из суседног хрватског села, планирају да се преселе у Загреб и побегну од растућих тензија у њиховом родном крају, али Јеленин брат је мобилисан и чврсто одлучан да прекине сестрину везу.

Десет година касније, Матанић се враћа истом пределу приказујући оно што је од њега остало после сукоба. Српкиња Наташа враћа се у свој дом са мајком и ангажују мајстора Анта да им помогне око реновирања.

Између Наташе и Анта рађа се привлачност, али ожиљци из прошлости им стоје на путу.

Последња прича приказује Луку, младића који са пријатељима долази на журку у своје родно место и суочава се са Маријом, бившом девојком, Српкињом, коју је напустио кад је затруднела.

Матанић се посредно бави ратом приказујући тензије у периоду пре и после сукоба, али у његовом фокусу су људи и њихове емоције.

„Овај филм је веома нежан и поетичан, толико да ће разбеснети све који мрзе. То је филмско огледало које сам хтео да поставим пред такве који траће животе на негативне осећаје тако да се може рећи да је филм врло, врло ангажован“, објаснио је редитељ.

„Политика? Нације? О томе је управо филм, колико су, кад се дотакну највиши људски принципи, такви појмови небитни. На крају живота неће се мерити ко је био већи Хрват или Србин, већ ће се сви питати јесу ли некога могли више усрећити и биће им сигурно неповратно жао ако су икоме својим презиром и нетрпељивошћу нанели зло“, нагласио је Матанић.