Новаковић: Ђуза је ширио љубав око себе и играо са љубављу

Каква би била кратка уводна реч о филму који кроз судбину једног јунака дочарава многе судбине старијих чланова једне породице?

Мислим да овај филм заправо представља причу о томе како треба да се суочимо са животом старијих чланова наших породица који у годинама у којима су постају полако временом немоћни и наша им је помоћ неопходна.

То се дешава и са главним јунаком филма Без степеника, Славишом Петронијевићем, који је оболео од Алцхајмерове болести и који покушава да се наметне својим млађим укућанима - ћерки, зету и унуки - да и даље остане у заједници са њима и да живи, али му то временом постаје све теже с обзиром на то да његова болест прогресира.

Домаћој публици посебну емоцију у филму буди Властимир Ђуза Стојиљковић. Како је инострана публика реаговала на улогу легендарног српског глумца?

По искуству публике која је филм гледала на фестивалу у Хелсинкију, видео сам да је Ђузина игра, реплике које је изговарао у одређеним моментима и реакције које је давао, заиста и код финске публике, у великој мери, пробудила управо она осећања која су била и код српске публике на разним домаћим фестивалима. И смеха и суза, свега је ту било. Он је ширио љубав око себе и са љубављу је играо.

Филм Без степеника, у потпуности снимљен у продукцији РТС-а, остаће једно од оних антологијских дела наше куће као заоставштина млађим генерацијама. Колико је важно да негујемо жанр телевизијског филма?

Жанр телевизијског филма је привилегија највећих телевизија Европе и света. У овом региону мислим да смо једна од водећих телевизија у производњи овог жанра. Сама чињеница да смо у последњих пет година емитовали 500 термина наслова наших телевизијских филмова, говори у прилог томе да они морају да се наставе и надаље.