Кад кост пукне због замора материјала

Стрес фрактуре могу погодити свакога ко претерује са спортом. „Оне у истој мери погађају такмичаре и рекреативце. Реч је о релативном преоптерећењу“, објашњава др Карстен Холандер за Дојче веле.

„Неко се, на пример, у новогодишњој ноћи пријави за учешће на пролећном маратону и почне да тренира трчање од нула до 20, затим до 40, или чак до 60 километара недељно. То су тренуци високог ризика“, наводи овај професор спортске медицине на Медицинском факултету у Хамбургу.

„У истој ситуацији може се наћи професионални спортски тркач након четворонедељне паузе – рецимо, један спортски тркач на колеџу који након распуста почиње поново да тренира уз висок ниво оптерећења.“

Холандер је од недавно и главни лекар Немачког атлетског савеза (DLV). „У сопственој каријери трчања на средње стазе успео сам да прођем са само једном нижестепеном стрес фрактуром“, открива спортски лекар, који ову врсту повреда истражује још од студентских дана.

Шта указује на могући стресни прелом

Класични прелом кости настаје када сила, на пример од ударца или притиска ногом, изненада споља делује на кост.

Насупрот томе, стрес фрактура – која се често назива и преломом због преоптерећења – настаје услед постепеног оштећења кости. Оне варирају од едема – болног накупљања воде у костима – до прелома.

„Болови су у правилу присутни на почетку трчања са тенденцијом да се погоршавају, тако да се не може трчати до зацртаног циља“, овако Холандер описује сигнале који указују на могући стрес прелом.

„Они се разликују од повреда тетива, које након периода загревања можда неће бити тако болне као на почетку“, додаје он.

Најчешће су том ризику током трчања изложени потколеница и стопало. Ако неко осети туп бол у костима, треба да се обрати лекару. Поступцима снимања, попут магнетне резонанце (МРИ) или сцинтиграфије, може се утврдити да ли је неко претрпео стрес фрактуру.

Већина стрес прелома догађа се при трчању

У принципу, стрес фрактуре могу се појавити у свакој врсти спорта. Пре свега су угрожене кости које су посебно изложене оптерећењу.

Преломи код веслача и оних који играју голф чешће се јављају на ребрима, код тенисера на лакту или подлактици, у близини скочног зглоба код оних који се баве скакањем или кошарком, као и на костима стопала и скочном зглобу.

Када се дижу тегови или бави гимнастиком, угрожени су посебно лукови пршљенова.

Међутим, већина стрес прелома забележена је током трчања. „С једне стране, трчање је веома популаран спорт. У Немачкој се 18 до 20 милиона људи се баве њим. И управо се у том сегменту бележи велики број случајева. С друге стране, ударне силе које се јављају приликом доскока важан су фактор за стресне повреде костију“, објашњава Холандер.

Спортисткиње су више изложене ризику

Према резултатима студија, жене су два пута више изложене ризику од стрес прелома костију него мушкарци. Постоји више разлога за то.

Код жена је често нижа густина костију, а важан је и ниво хормона. „Битну улогу при томе може имати и врста контрацепције: у којој мери препарати ометају размену материја?“

Због тога су у лекарски тим немачког Атлетског савеза укључени и спортски гинеколози.

Осим тога, поремећаји у исхрани чешће су присутни код спортисткиња него код спортиста. И они повећавају ризик од стрес фрактура. „По сваку цену се зато мора избећи премали релативни унос енергије“, истиче Холандер.

Уносити довољно калцијума, али не превише

Како би спречили повреде узроковане преоптерећењем, спортисти би требало да пазе да њихово тело буде снабдевено довољном количином калцијума и витамина Д.

Калцијум стабилизује кости, док витамин Д осигурава да се калцијум боље апсорбује у организму и угради у кости.

Током летњих месеци код бављења спортом добија се довољно витамина Д, такозваног „хормона Сунца“, док се калцијум мора додатно унети у организам.

У правилу, дневна потреба од око 1.000 милиграма калцијума лако се може покрити здравом исхраном, на пример млечним производима, поврћем или минералном водом која садржи више калцијума.

„Вегетаријанци или вегани који конзумирају напитке као замену за млеко, требало би да буду опрезнији, јер су неки од тих производа са калцијумом, а други без њега“, истиче Холандер.

Чак и ако се калцијум излучује знојем током интензивног тренинга, не треба олако посезати за таблетама калцијума како би се надокнадио дефицит, упозорава научник:

„Превелика конзумација калцијума може бити опасна, јер, између осталог, може повећати ризик од стварања камена у бубрезима.“

Разумно планирање тренинга

Како су стрес фрактуре последица преоптерећења костију, Холандер препоручује разумно планирање тренинга.

„Оптерећење се не би смело повећавати за више од 20 одсто из једне у другу недељу. То се односи на укупну пређену удаљеност током недеље, на најдужу деоницу током трчања, али и интензитет и обим појединачних интервала трчања.“

Апликације за фитнес на паметном телефону или паметном сату могу бити од помоћи у контроли оптерећења. Неће шкодити ни биомеханичка анализа. И лични стил трчања такође одређује колико је оптерећење костију.

„Превентива је висока фреквенција, односно мањи кораци. Оптерећење по кораку је тада мање“, саветује овај спортски лекар.

Шта ако ипак дође до прелома због преоптерећења?

Тада је главни приоритет заштита повређене кости. За разлику од „класичних“ прелома, код стрес фрактура се сломљени делови кости ретко померају. Због тога обично није потребна потпуна имобилизација кости гипсом.

Чак и тада су тренинзи могући, иако на другачији начин. „Страствени тркачи углавном желе да избегну паузу у тренингу“, каже Холандер. „Они ће у том случају радије практиковати вожњу бицикла или водени џогинг.“