Мајор који је осветлао образ српске престонице

У јесен 1915. године Београд је био на великим искушењима. Аустријске јединице искрцале су се на обалу Дунава и направиле утврђења, одакле су нападале. Браниоци су пружали снажан отпор, а улице Београда биле су разрушене. Према неким подацима, српска и аустријска војска су на одређеним местима биле удаљене само 30 метара.

Изгледи да се Београд одбрани били су скоро никакви. Међутим, српски војници су ушли у борбу да би војсци, влади и народу омогућили повлачење преко Албаније. Тог седмог октобра, мајор Драгутин Гавриловић окупио је своја три вода, као и остатке већ расутих јединица испред кафане "Јасеница", и загрмевши пуним гласом одржао говор који се препричава већ сто година и који је ушао у војне енциклопедије и уџбенике реторике.

Јунаци!
Тачно у петнаест часова непријатељ се има разбити вашим снажним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања... наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!"

Речи мајора Гавриловића имале су велики утицај на браниоце, који су подстакнути кренули у борбу уз громогласан поклич. Њихов јуриш није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре с брода.

Ретко који војник је преживео тај дан, а мајор Драгутин Гавриловић је био тешко рањен. Возом је превезен у болницу у родни Чачак, где је оперисан. Међутим, отпуштен је на лични захтев после неколико недеља да би се вратио на ратиште. Добио је чин потпуковника и заједно са српском војском је прешао преко Албаније.

Гавриловић је рођен у Чачку 25. маја 1882. године. Завршио је Војну академију 1901. године, и осим чувене одбране Београда, био је учесник свих бојева српске војске у Првом светском рату.

Његов лични опис из службеног картона гласио је: Стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи, подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.  

Али војничких вештина није му недостајало. Гавриловић се истакао и током пробоја Солунског фронта. Имао је такву моћ да је његов долазак међу војнике подизао њихов борбени дух. Сматрао је да "нема рата без борбе прса у прса" и да "нема битке без употребе бајонета". 

Војвода Петар Бојовић је након рата предложио да Гавриловић добије виши чин. Међутим, војвода Степа Степановић је то одбио јер је сматрао да је превише млад.

Непосредно по завршетку рата Гавриловић је са својим пуком био распоређиван по Банату и Македонији. У мају 1930. године, Град Крушевац је тадашњег пешадијског потпуковника Драгутина Гавриловића прогласио за свог почасног грађанина и он је уживао велики углед у војсци и народу.

Према сведочењима потомака, то је сметало неким генералима који су Гавриловића, који је био прослављени артиљеријски пешадинац, поставили да буде предавач војне администрације на Војној академији, што је Гавриловић доживео као тешко понижење.

Полагао је генералски испит у Штипу 1927. године, али је оборен. Када је прекомандован у Београд, више није желео да полаже тај испит. Чин генерала, као и функција министра понуђени су му након пуча 27. марта 1941. године, али је он то одбио уз речи: "Не желим ни генералски чин ни војничку фотељу, ја сам војник!"

Нова бурна епизода у животу Драгутина Гавриловића почела је са Другим светским ратом. Заробљен је после повлачења војске у Сарајеву 1941. године и одведен у концентрациони логор код Нирнберга.

Према предању, када се рат завршио, врата логора су се отворила и он је требало да први изађе, због старости и тешке болести. Међутим, није хтео, већ је логор напустио последњи. 

После краћег боловања, вратио се кући и породици у свом стану на Славији. Славни официр је био ожењен Даринком, са којом је имао сина и четири ћерке.

Драгутинов син Драгош био је артиљеријски поручник. Храбро се борио 1941. против Немаца као командир батерије код Горњег Милановца. Такође је одведен у заробљеништво. После заробљеништва, емигрирао је у Чикаго, где је касније добио сина који је добио дедино име Драгутин.

Унук најмлађе ћерке Драгутина Гавриловића, Милош Маринковић, сећа се последњих дана славног ратника: "Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју", испричао је Милош за Вечерње новости.

За нову власт он је био припадник другог режима па његова породица није добијала његову пензију десет година.

О команданту Гавриловићу почиње да се прича тек шездесетих година прошлог века, када је његов говор ушао у војне и историјске уџбенике.