Зна Баја шта ради

Никола Пашић је рођен у Зајечару 18. децембра 1845. године у пекарској породици. У школу је кренуо веома касно, са једанаест година. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном са одличним успехом.

Технички факултет Велике школе у Београду уписао је 1866. године, а српска влада га је, као одличног студента, 1868. године упутила на школовање у Цирих где је студирао на Политехничкој школи.

За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта–Беч, вратио се у земљу и, мада по образовању инжењер, најмање се бавио својом струком. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Био је вођа Радикалне странке – од оснивања до смрти. У 19. веку радикали су били углавном у опозицији, против Обреновића, а у 20. веку искључиво на власти.

Пашић је имао дуговечну (пола века) и веома бурну политичку биографију. Због покретања Тимочке буне био је осуђен на смрт, изгнан из земље. Од 1883. до 1889. године робијао је због увреде краља и учешћа у Ивањданском атентату 1899. године. Обављао је разне дужности – био је градоначелник Београда, народни посланик, председник Народне скупштине, дипломатски представник, преговарач на Конференцији мира у Паризу, председник владе (1891–1892, 1904–1918, са три краћа прекида, 1921–1926 са једним прекидом).

Долазак на власт династије Карађорђевић 1903. године, чији је приврженик био од почетка свог активног бављења политиком, био је прекретница у политичком животу Николе Пашића.

Као члан државног савета, потом министар иностраних дела и председник владе (од 1904. године), Пашић је коначно раскрстио са дотадашњим бурним политичким животом и одговорно, "пред историјом и задацима српства" утемељио аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, која је умела да одреди, "повијајући се за догађајима европским", своје националне, економске и културне циљеве развитка, саобразно с позитивном традицијом, обликованом крајем XIX века.

Живот и дело Пашићево у периоду 1903–1918. године неодвојиви су од историјских догађаја, судбоносних за државу и народ, везаних за тај период, у којем је он био председник српске владе и креатор и модератор свих значајнијих политичких пројеката и акција. Мудро и дискретно у односу на будне очи великих сила, помагао је сваку југословенску акцију у Србији и српску пропаганду у Турској и Аустроугарској.

Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906–1911), извукавши Србију из смртоносног загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". Помагао је културне и научне ствараоце, који су досезали светске врхове. Заговарао је политику "Балкан балканским народима" и омогућио да Србија постане јака и респектабилна војна сила, уважавана од моћних европских држава. У спољној политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.

Био је председник владе и министар иностраних дела у време балканских ратова и Првог светског рата, вршећи своју дужност на најбољи могући начин, у такорећи немогућим унутрашњополитичким условима и спољнополитичким околностима, директно и непосредно утичући на остваривање пројекта југословенске државе.

Иако је био за стварање југословенске државе, Пашић је као државник и дипломата био одговоран за судбину Србије и њене политичке интересе. Све што је чинио на том плану, предузимао је на начин којим је најбоље могао штитити интересе државе и владе на чијем челу је био.

Пашићу и дан-данас приписују идеју о "Великој Србији", али он тај термин никада није употребљавао, нити такву идеју заговарао, чак ни у тренуцима када су му то савезници нудили, ценећи да би се таква државна заједница у континуитету политички, војно и привредно исцрпљивала, помажући Србе у расејању, борећи се против јаке хрватске иреденте у Босни и Херцеговини и албанске на југу државе.

Опструиран на разним странама, чак и од самог регента Александра, Пашић се на њему својствен одмерен и упоран начин изборио за југословенску државу, првенствено унутрашњим снагама, с крајњим циљем да се у једној држави нађу уједињени сви Срби, дисперзирани и измешани са другим народима на готово целом југословенском простору.

Никола Пашић је био ожењен Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом. Венчали су се у Фиренци, у руској цркви, а не у Трсту, у српској, јер је тако желео младожења – да се не би многобројни Срби који живе у Трсту сјатили на дан венчања. Никола Пашић је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву.

На аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. године монарх је изнео тешке оптужбе на рачун понашања Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан, 10. децембра 1926, од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

У народу је био познат по надимку Баја. Био је ћутљив по природи и имао је узречицу "овај". Радикали, који су га верно следили, његову политику су образлагали, или је бранили од критика, и изреком: "Море, остави, зна Баја шта ради."

Извор: Према биографским чланцима са интернет страница Задужбине "Никола Пашић" и "Знања".