Битка на Дрини

После Церске битке, Друга аустроугарска армија пребачена је са српског на руски фронт оставивши само једну дивизију на Сави под командом генерала Крауса. Пета армија се улогорила на левој обали Дрине, на фронту Бијељина–Батар, а Шеста армија, која је оставила једну брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на простор Зворник–Сребреница–Власеница, где је доведена и стратегијска резерва јачине једне дивизије из Сарајева.

Савезници Србије, а нарочито Русија, захтевали су да српска војска продужи офанзиву и онемогући аустроугарској војсци одлазак на руски фронт. Да би изашла у сусрет својим савезницима, иако веома оскудна у ратном материјалу, који је умногоме био истрошен још у балканским ратовима, српска Врховна команда замислила је следећи ратни план: Прва армија, са две пешадијске и једном коњичком дивизијом прелази Саву према Купинову и наступа у Срем.

Ту операцију требало је да потпомаже Друга армија са једном пешадијском дивизијом демонстративним дејством код Митровице. Ужичка војска је требало да пређе горњу Дрину код Вишеграда и наступа у Босну. Главнина Друге армије је имала задатак да брани обалу доње Дрине, а Трећа армија је посела средњи ток Дрине. Здружени одреди код Београда и Пожаревца, сведени већином на трупе трећег позива, остале су на својим местима.

Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске армије ради демонстрације пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице код карауле Чеврнтија, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему.

Убрзо затим, командант аустроугарске Балканске војске генерал Поћорек, ради парирања офанзиви српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини, с Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.

Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу на угрожено лево крило Треће армије, а Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, иако је она успела да Пету аустроугарску армију заустави на обалама Дрине.

Офанзива Балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије већ и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство с Црногорском војском, ка Власеници и Сарајеву у позадину Шесте аустроугарске армије.

Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне команде аустроугарске војске. После Поћорековог позива стиже појачање из унутрашњости Монархије, чиме је организована не само заштита бока Шесте армије већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду.

Од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формиран је аустроугарски Комбиновани корпус под командом генерала Крауса који је пребачен преко Саве северно од Шапца са задатком да нападне десни бок и позадину Друге српске армије.

На фронту Прве српске армије одиграла се једна од најкрвавијих битака у Првом светском рату – Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац – Митровица – Лешница – Лозница – Крупањ – Љубовија – Бајина Башта – Вишеград, које су прешле у дуготрајну позицијску рововску битку.

За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.

Видевши да ће под оваквим околностима изгубити битку, српска Врховна команда наређује постепено повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева, надајући се да ће у том времену попунити редове новим људством и да ће стићи очекивана муниција из Солуна.

Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, али под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и становништво које није смело чекати други пут аустроугарску инвазију.

До 14. новембра, све три српске армије биле су прикупљене за одбрану Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана муниција и остала војна опрема још нису стигле, српска Врховна команда наређује повлачење своје три армије на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и на планину Сувобор, чиме је почела Колубарска битка.

* Аутор је доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.