Српска војска уочи Првог светског рата

Након балканских ратова 1912–1913. и "арнаутске побуне" 1913. године, Србија није имала времена да реорганизује војску, а у "Новим областима" регрути су били тек на обуци. У ратна дејства 1914. године, српска војска је ушла углавном са ранијом ратном формацијом, која се показала ефикасном у претходним, балканским ратовима.

Обавеза служења у кадру обухватала је све способно становништво од 18 до 55 година, док су се оружане снаге делиле на први, други, трећи позив и последњу одбрану. Први позив су сачињавали обвезници од 21 до 31 године живота, други позив 32–38, трећи позив 39–45, а последњу одбрану сачињавали су младићи од 18 година до 21 године и старије људство од 45 до 55 година старости.

Први и други позив образовали су оперативну војску, а трећи позив и последња одбрана служили су за заштиту и затварање граница, за унутрашњу службу и обезбеђење земље. У оперативном погледу није било велике разлике између првог и другог позива, па чак ни за поједине јединице трећег позива који је употребљаван за оперативне задатке.

Оваква подела је била условљена недостатком материјално-техничких средстава и опреме, за подједнако наоружавање и опремање, пре свега свих оперативних јединица. У организационом смислу, оружане снаге су се делиле на главне родове војске, помоћне родове војске и помоћне струке. У организационом смислу главни родови војске били су пешадија, коњица и артиљерија, помоћни родови војске – инжињерија, пољски болничари, возарија и административна одељења, а помоћне струке – ђенералштабна, војносудска, санитетска, административна, војнотехничка, телеграфска, железничка, поштанска и свештеничка.

И мада су територијом Србије протицале две велике, пловне реке (Сава и Дунав), ограничене финансијске могућности нису јој дозвољавале да има речну флотилу, тако да је у суштини Војска Краљевине Србије имала само копнене снаге. Пред почетак рата, српска војска је располагала са само три авиона и четири пилота (Први аероплански ескадрон) и једним балонским одељењем.

У војноадминистративном смислу, не рачунајући "Нове области", Србија је била подељена на пет дивизијских области. Дивизијске области су биле Моравска (са седиштем штаба у Нишу), Шумадијска (са седиштем штаба у Крагујевцу), Дринска (са седиштем штаба у Ваљеву), Дунавска (са седиштем штаба у Београду) и Тимочка (са седиштем штаба у Зајечару). Свака дивизијска област делила се на три пуковске окружне команде (укупно 15 пуковских окружних команди), а оне на четири батаљонска среза.

Како је попуна била на територијалном принципу, и јединице су се попуњавале људством из одређеног рејона, људством које је живело, радило и ратовало заједно. С обзиром на то да у формално-правном и војноадминистративном смислу "Нове области" нису још биле интегрисане, нове дивизијске области (Вардарска, Брегалничка, Битољска, Косовска и Ибарска), образоване тек крајем 1913. године, убрзано су обучавале регруте.

Дивизијске области давале су људство за једну дивизију I позива, једну дивизију II позива (које су носиле име дивизијске области нпр. Дринска I и Дринска II позива) и потребан број обвезника за јединице и установе ван дивизијског састава. Од артиљерије, Србија је располагала са 550 лаких оруђа распоређених у дивизијама (по један артиљеријски пук), а ван састава дивизија располагала је са једним брдским артиљеријским пуком од девет батерија (36 топова), хаубичком артиљеријом (15 хаубичких батерија од 12 оруђа 150 милиметара, и једном мерзерском батеријом од 150 милиметара).

По формацији из 1909. године, предвиђено је било формирање "Комбиноване дивизије", од прекобројних пукова из Моравске, Шумадијске и Тимочке дивизије. У балканским ратовима, то није учињено, да би пред рат 1914. године од 1, 2, 5. и 6. прекобројног пука, ова дивизија била формирана и ушла у састав оперативне војске.

Просечно бројно стање пешадијских дивизија је, због претходних губитака у балканским ратовима, износило 14.000–16.000 људи, док се у погледу артиљерије и митраљеза, осећала оскудица. Пред рат 1914. године, српска војска је имала мобилисаних 11 пешадијских и једну коњичку дивизију (из пет дивизијских области по једну пешадијску дивизију првог и другог позива – укупно 10, комбиновану дивизију и коњичку дивизију).

При разради ратног плана, пошло се од претпоставке да у евентуалном сукобу са Аустроугарском, Русија неће остати неутрална, јер би уништењем Србије, Аустроугарска постала господар Балкана и угрозила интересе Русије. С обзиром на то да је и држање Бугарске било неизвесно, српски Генералштаб одредио је основну идеју ратног плана: "Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији." Одлука, донесена у складу са идејом ратног плана, била је – да се на граничном фронту поставе слабије снаге које би водиле еластичну одбрану, док би главне снаге, груписане у дубљој унутрашњости територије, биле спремне да се употребе према развоју ситуације. Коначна разрада ратног плана завршена је 1908. године.

Од 11. јуна 1914. године, због старости и оболелости краља Петра I, на престолонаследника Александра пренето је, у краљево име, вршење краљевских дужности. Самим тим, престолонаследник је постао и врховни заповедник војске.

Начелник штаба Врховне команде био је војвода Радомир Путник, а помоћник начелника штаба Врховне команде генерал Живојин Мишић.

Командант Прве армије био је генерал Петар Бојовић (команданти: Тимочке дивизије I позива генерал Владимир Кандић, Тимочке дивизије II позива генерал Вукоман Арачић, Моравске дивизије II позива пуковник Љубомир Милић, Браничевског одреда – заправо већи део Дунавске дивизије II позива – пуковник Милош Васић, Коњичке дивизије пуковник Бранко Јовановић).

Kомандант Друге армије био је генерал Степан Степановић (команданти: Дунавске дивизије I позива пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, Комбиноване дивизије генерал Михаило Рашић, Моравске дивизије I позива генерал Илија Гојковић, Шумадијске дивизије I позива пуковник Стеван Хаџић);

Командант Треће армије био је генерал Павле Јуришић Штурм (команданти: Дринске дивизије I позива пуковник Никола Стевановић, Дринске дивизије II позива пуковник Драгутин Димитријевић).

Ужичком војском командовао је генерал Милош Божановић (команданти: Шумадијске дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић, Ужичке бригаде пуковник Иван Павловић).

Ствараоци, а стицајем околности и извршиоци српског ратног плана били су начелник Главног генералштаба генерал (војвода од 1913. године) Радомир Путник и његов помоћник пуковник (генерал од 1912. године) Живојин Мишић. Разматрајући војногеографске карактеристике територије Србије, они су дошли до закључка да би главне снаге непријатеља, највероватније дејствовале великоморавским правцем, као најпогоднијим. На основу такве процене, ратним планом је предвиђено следеће груписање, концентрација снага и задаци:

Прва армија: Тимочка I, Тимочка II, и Моравска II позива на простору Рача, Паланка, Топола; Браничевски одред (углавном Дунавска II) на правцу Дубравица, Рам, Голубац, Пожаревац; Коњичка дивизија на простору Гроцка, Смедерево, Липе, Осипаоница. Задатак Прве армије био је да под заштитом истурених одреда на Дунаву, брани линију Паланка–Топола.

Друга армија: Моравска I позива, Шумадијска I позива и Комбинована дивизија на простору Аранђеловац–Лазаревац; Дунавска I позива јужно од Београда. Задатак Друге армије био је да као маневарска група из централног положаја, са линије Аранђеловац–Лазаревац, дејствује у бок и позадину непријатељских снага без обзира на то где би се појавиле (код Прве или Треће армије).

Трећа армија: Дринска I позива северно од Ваљева; Дринска II у рејону Завлаке; Шабачки одред на простору Шабац, Бадовинци; Лознички одред на простору Љешница, Лозница, Зворник; Обреновачки одред на простору Обреновац, Скела; Љубовијски одред на простору Љубовија, Узовница. Задатак Треће армије био је да под заштитом истурених одреда на Сави и Дрини брани Ваљево на линији: Словац–Јаутина–Каменица–Јолина бреза.

Ужичка војска: са Шумадијском II позива западно од Ужица, Ужичком бригадом на простору Бајина Башта, Рогатица и Лимским одредом код Прибоја. Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Бајина Башта – Мокра гора – Прибој и да затвара све правце који изводе у долину Лима и Западне Мораве.

Још на самом почетку Првог светског рата (3. августа 1914. године), влада је послала инструкције Врховној команди српске војске о ангажовању добровољачких састава: "У погледу организовања и употребе добровољаца влада је решила – да Врховна команда може купити чете добровољаца и употребити их по свом нахођењу, да су под командом наших официра, и то најдисциплинованијих. Врховна команда ће нарочито водити рачуна о овим добровољцима, те да се не врше пљачке, а према изгредницима бити веома строги..."

 

Поступајући по наведеној директиви, Врховна команда је већ 4. августа 1914. године основала четири четничка одреда са 2.250 добровољаца:

– Златиборски четнички одред, командант мајор Коста Тодоровић;

– Јадарски четнички одред, командант мајор Војин Поповић (Војвода Вук);

– Руднички четнички одред, командант мајор Војислав Танкосић (на захтев Аустроугарске хапшен због умешаности у Сарајевски атентат, а пуштен из затвора по објави рата);

– Горњачки четнички одред, командант мајор Велимир Вемић.

Пошто је у балканским ратовима 1912. и 1913. године утрошила знатне количине наоружања и опреме, Србија је из балканских ратова изашла материјално исцрпљена, па је 1914. године ступила у нови рат у врло лошем материјалном стању, јер у периоду од годину дана није била у могућности да набави и попуни потребну опрему и наоружање. Србија се, дакле, 1914. године нашла у рату који није желела, нити је за њега била спремна.

Српској војсци је за рат недостајало 120.000 пушака, које је требало допремити из Русије. Војска је располагала са 184.000 брзометних петометки, 45.000 заплењених углавном турских и нешто бугарских пушака и 65.000 старих једнометки. Српске брзометне пушке "маузер" (М-99, М-907, М-910, па и 80/907) калибра седам милиметара биле су знатно квалитетније од аустроугарских пушака "манлихер" М-95, М-90 и М-88/90, те руских "мосин М-91".

Поред недостатка пушака, био је изражен проблем и код артиљеријског оруђа, кога није било у довољном броју, а знатан број савременог оруђа које је српска војска имала био је оштећен у минулим ратовима, па су за попуну употребљени стари спорометни топови, који су се пунили црним барутом. Поред тога, осећао се недостатак запрега у свим артиљеријским јединицама, а најозбиљнији проблем био је недостатак артиљеријске муниције. У балканским ратовима утрошене су знатне резерве муниције, тако да је српска војска у Први светски рат ушла са око 650 граната по оруђу.

Српска артиљерија, ипак је, захваљујући квалитету топова и послуге (искуства из балканских ратова), иако бројчано слабија (начелан однос је био 1:2), успешно је парирала артиљерији аустроугарске војске. 

У погледу одеће и друге опреме, стање је било веома лоше.

Први позив народне војске био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова 1912/13. године, која су после демобилизације била враћена у магацине. Други позив није имао комплетну одећу, већ је неко имао блузу, неко шињел, неко панталоне, а појединци само шајкачу. Трећи позив био је у свом народном оделу. Поред недостатака у одећи и обући, велика оскудица владала је и у логорској опреми, храни, понтонирском материјалу, телеграфско-телефонској опреми, санитетском материјалу, колима, коњима и многим другим средствима и опреми. Оружје и опрема заплењени од Турака и Бугара нису могли попунити недостатке.

* Потпуковник др Иван Мијатовић је начелник Војног музеја у Београду 

Број коментара 16

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 14. новембар 2024.
3° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње