Пуцањ у Фердинанда

Гаврило Принцип, припадник „Младе Босне", убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године. Фердинанд је дошао на војне маневре које је аустроугарска војска организавала на граници са Србијом и Црном Гором. Било је то на дан када је српски народ у Босни славио Видовдан.

Долазак Франца Фердинада у Сарајево за српски народ била је несумљива провокација - оцењује професор Филозофског факултет у Београду Љубодраг Димић и цитира енглеског историчара Алена Тејлора који је долазак аустроугарског престолонаследника окарактерисао као лудост која би могла бити слична шетњи британског монарха улицама Даблина на дан Светог Патрика. Шта би се могло очекивати да је принц од Велса 1914. године прошетао Ирском која је била у стању грађанског рата и то још на дан чувеног верског празника? - пита се Димић.

Срби су Фердинандов долазак тада доживели као шамар, као понижење - каже за РТС професор Милош Ковић. И Гаврило Принцип и његови пријатељи су реаговали као неко кога су покушали да понизе, да увреде, да обешчасте. Маневре и Фердинанада на Видовдан доживели су као отворену провокацију.

Краљевина Србија је у годинама напетих односа била веома обазрива са аустроугарском монархијом. Малој краљевини, која само што је изашла из балканских ратова, сукоб са моћном царевином није одговарао. Зато су из Србије тих дана у Беч стизала разне информације и обавештења. Српска влада је преко Јована Јовановића Пижона, посланика у Бечу, обавестила министра финансија Леона Билинског (био је задужен и за Босну и Херцеговину) да се у Сарајеву нешто спрема и да се зато обавезно повећа безбедност приликом доласка престолонаследника на маневре - наводи за документарни филм „Србија у Великом рату" академик Драгољуб Живојиновић.

Српско упозорење у Бечу и Сарајеву схваћено је неозбиљно, као још један пропагандни блеф непријатељске Србије. Не само да безбедност није повећана већ је престолонаследник са својом супругом, малтене, пуштен да без икакве заштите прошета Сарајевом. Припадници „Младе Босне" чекали су га распоређени по групама на различитим локацијама у граду.

Најпре је на Франца Фердинанда Недељко Чабриновић бацио бомбу. Бомба се одбила од прeстолонаследников ауто и уништила други аутомобил који је био у колони. Безбедност ни после првог атентата није повећана. Франц Фердинанд је са супругом наставио пут ка општини да би после те посете продужили вожњу кроз Сарајево планираном трасом као да се ништа није догодило. Неколико стотина метара даље, на обали Миљацке, у улици која се тада звала Франц Јозеф, Гаврило Принцип испалио је смртоносне хице из пиштоља у аустроугарског престолонаследника и његову супругу.

Пропусти аустроугарске полиције тога дана били су огромни - оцењује професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић. Ту је са једне стране упозорење српске Владе која је имала информације за прелазак појединаца преко Дрине, а са друге чињеница да је аустроугарска полиција и пре атентата знала за Гаврила Принципа. Они су имена младобосанаца имали у својим белешкама, много раније од саме припреме су сазнали за те покрете, за њихова окупљања и договарања - каже професорка Радојевић.

Сасвим је другачија ситуација била 1910. године, када је у посету Сарајеву дошао цар Хабсбуршке монархије Фрањо Јосиф. Мере заштите биле су максималне - наводи академик Живојиновић. Где год је цар прошао - ту је био војник до војника. Кроз гарду која је чувала приступ хабсбуршком монарху нико није могао да прође, никакав цивил, а да не говоримо о атентатору. Фрањи Јосифу се тада ништа није догодило, људи из Беча преузели су одговорност и урадили посао како треба - оцењује Живојиновић .

Одговорност аустроугарске полиције никада није доведена у питање. Генрал Оскар Поћорек који је за време атентата био гувернер Босне и Херцеговине унапређен је у главнокомандујућег балканске аустроугарске армије која ће ускоро кренути на Србију. Морао се наћи кривац за атентат. Била је то српска краљевина.

Професорка Мира Радојевић твдри да није могуће пронаћи документ из којег би могло да се закључи да је српска влада одговорна за организовање атентата. Никола Пашић је на све начине покушавао да смири ситуацију и слао је упозорења поверљивим људима у Босни и Херцеговини да не ураде ништа што би испровоцирало Аустроугарску, што би могло да буде повод за рат.

Одговорности Владе није било, али умешаност појединих српских официра постоји. Мајор српске војске, четнички војвода Војислав Танкосић обучавао је и наоружавао атентаторе. Он је касније у Београду на захтев Аустроугарске ухапшен под оптужбом да је један од организатора атентата. Без обзира на учешће појединих српских официра, припадника организације „Црна рука", не може се тврдити да је идеја о атентату настала у Београду - сматра историчар Чедомир Антић. Идеја је настала у Сарајеву, међу младобосанцима.

И сама Аустроугарска је имала проблем да прикаже атентат као српско дело - наводи Антић и објашњава како су Аустроугари тридесет година објашњавали како нема Срба у Босни и Херцеговини, како постоје само ортодоксни Босанци. Српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон приметио је да су у бечким новинама одмах после атентата Срби поново добили нацију и име. Инсистира се на чињеници да су атентатори Срби, пренебегава се податак да су они поданици Хабсбуршке монархије. Идеја је била, да се одмах након убиства покаже да је Србија главни кривац и да се самим тим хипотека одговорности за предстојећи светски рат пребаци на њу.

Интервјуи су део документарно - играног филма „Србија у Великом рату" који Радио - телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.