Ратни планови Аустроугарске

За Аустроугарску царевину Србија је представљала опасност, оптуживали су је да води националистичку пропаганду и да тиме угрожава територијално, национално и верско јединство монархије, говорили су да је држава која подстиче убиства. Проблем Србије требало је решити на било који начин, окупирати је и поделити или укључити у састав царевине и тако од дуалног уређења доћи до тријалистичког решења. Ови планови су у жуто-црној монархији били присутни од 1907. године.

Најрадикалнији у захтевима био је начелник аустроугарске врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф који је 14 пута тражио од председника владе и политичких фактора у Бечу да му дозволе да покрене војну акцију против Србије - каже за документарни филм „Србија у Великом рату" академик Драгољуб Живојиновић.

Генерал фон Хецендорф сматрао је да Србију треба уништити као државу и њену територију припојити царевини. У меморандумима и разговорима са царем Францем Јозефом, начелник аустроугарског генералштаба често је истицао да од Србије треба отцепити околину Београда, Шабац, Смедерево, све оно што иде уз Саву и Дунав и одатле контролисати остатак територије - наводи  професор Милан Ристовић са Филозофског факултета у Београду.

Великој царевини је почетком 20. века, иако скоро 15 пута мања, Србија постала главни проблем а њеним непријатељством монархија је била опседнута. Мала краљевина била је нека врста магнетне силе за Јужне Словене у монархији која им је постојањем, својом огромном националном и политичком енергијом давала наду да може доћи и до њиховог националног ослобођења .  

Зато су у Аустроугарској на Србију гледали као на унутрашњи проблем - истиче за РТС Анатол Шимед Коварцик са Аустријске академије наука и додаје да је до 1913. године доминантан став у аустроугарској политици био да ће се питање Србије решити као унутрашње политичко питање а не као спољнополитички проблем који се увек завршава ратом. Проблем је био што монарахија није могла да пронађе решење и одступи од дуалистичког уређења - каже Анатол Шимед Коварцик. 

У Бечу су постојале струје које су желеле да подрже јужнословенске покрете у царевини. Најзначајнији представник био је престолонаследник Франц Фердинанд који је кроз подршку Јужних Словена желео да умањи утицај Мађара - објашњава професор Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду. 

Центар тог јужнословенства био би у Аграму односно Загребу. Оснажени Словени у монархији, сматрао је Фердинанд, привукли би Србију и Црну Гору јер би ове земље тада коначно схватиле да је боље да буду део Аустроугарске царевине него да иду против ње.

Тријалистичком уређењу царевине које је заступао Франц Фердинад оштро су се супроставили Мађари. Зато Фердинанд није био омиљени политичар, поготово у Бидимпешти. Председник мађарске владе гроф Тиса био је против тога да територија Србије буде припојена Астроугарској држави. Сматрао је да би око три милиона Срба у границама монархије довело до дестабилизације угарског дела царевине - каже за документарни филм „Србија у Великом рату" професор Милан Ристовић.

У меморандуму који је цару Францу Јосифу писао гроф Тиса наводи се да би питање Србије требало решити окупацијом и контролом главних комуникација и привредно развијенијих делова уз Саву и Дунав. Остале делове Србије, сматрао је Тиса, требало је  поделити суседним државама. У неким документима и дискусијама наведено је да се поделом дела српских територија могу привући суседне државе Румунија, Бугарска и Грчка - каже Ристовић. 

Занимљиво је да се у подели српских територија и у интересним сферама тадшњих великих сила може повући вертикала са данашњом ситуацијом - запажа професорка Мира Радојевић са Филозофског факултета у Београду. Кад су у аустроугарском генералштабу и у државном врху размишљали шта учинити са територијом Србије ако дође до деобе, Немци и Аустријанци били су заинтересовани за правац Моравско-вардарске долине и за делове Косова и Метохије, првенствено за руднике. У њиховим глобалним настојањима може да се пронађе много сличности и са данашњом политиком - сматра професорка Радојевић.

Аустраоугарска монархија покушавала је да и на спољнополитичком плану умањи значај и улогу српске краљевине. На инсистирање Аустроугарске створена је 1913.  године албанска држава а Бугарска је потпомогнута од стране жуто-црне монархије кренула у рат са Србијом - каже за РТС Анатол Шимед Коварцик са Аустријске академије наука и објашњава да је план монархије био да се Србије окружи јаким и моћним земљама које би је спречиле да води политику супротну интерсима Аустроугарске .

Из Балканских ратова Бугарска је изашла поражена, Србија скоро дупло увећана. Хабзбуршкој монархији остало је тада само једно решење - рат са Србијом. Савет министара моћне царевине 1913. године доноси одлуку да проблем Србије реши војним путем. Чека се провокације са српске стране. Време до рата Аустроугарска користи како би се наоружала и како би демонстрацијом силе заплашила непослушно српско становништво - каже аустријски историчар Анатол Шимед Коварцик и наводи да је једна од таквих демонстрација силе била војна вежба организована 28. јуна 1914. године у Сарајеву којој је присуствовао Франц Фердинанд. 

После убиства престолонаследника за Аустроугарску више није било дилеме - Србија је морала да буде уништена и јужнословенско питање у оквиру царства заувек решено. За Аустроугарску није било важно у којој мери је Влада Србије умешана у атентат. Далеко важније било је понижење које је доживела на унатршњем политичком плану закључује историчар Анатол Шимед Коварцик.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату" који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Интервју са аустријским историчарем Анатолом Шимедом Коварциком урађен је 2011. године за потребе документарног филма „На раскршћима историје".

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.

Следеће недеље:
„Црни Петар и балкански разбојници"