"Савршени злочин Гаврила Принципа"

Стални шеф Форин офиса је у саопштењу свом амбасадору у Русији изразио жељу да последице буду ограничене. "Трагедија која се одиграла у Сарајеву неће, надам се, довести до даљих компликација; иако је већ прилично јасно да Аустрија те грозне догађаје приписује српским интригама и махинацијама." Из свега би могло да проистекне и неко добро: "Можда ће нови престолонаследник бити популарнији од покојног надвојводе."

У Француској, на првом састанку кабинета у Сарајеву (по биографу председника Поенкареа), убиства "једва да су била поменута."

Британски амбасадор у Италији јавио је Лондону: "Чудновато је овде посматрати ефекат оног одвратног убиства у Сарајеву. Док су власти и штампа наизглед јединствени у осудама злочина... очигледно је да народ у целини елиминацију покојног надвојводе доживљава скоро као прст судбине."

Париз није имао времена ни да обрати пажњу. Био је сав обузет једним скандалом, и то дивним скандалом. У њему је било свега: секса, насиља, међународне интриге, љубави и страсти, као и љубоморе и злочина на високим местима. То је била озлоглашена афера Кајо. /.../

Ако је постојала иједна земља у Европи у којој је убиство у Сарајеву морало бити дубоко доживљено, то је требало да буде домовина Франца Фердинанда - Аустрија. Људи би требало да плачу по улицама. Међутим, 3. А. Б. Земан пише да у Бечу "тај догађај скоро да није изазвао никакав утисак. У недељу и понедељак бечка публика је слушала музику и пила вино... као да се ништа није догодило."

Писац Штефан Цвајг је у поподневним часовима 28. јуна седео у Бечу на клупи у парку. Читао је неку књигу, али му је пажњу привукла изненадна тишина: до тада се из даљине чула музика неког оркестра; онда је музика престала. Људи су се окупљали око музичког подијума, слушајући неко обавештење. Цвајг им се придружио. Публици је давано саопштење о убиствима у Сарајеву.

То су све били Аустријанци који су слушали о смрти свог будућег вође. Па ипак, како је Цвајг касније забележио, "Није било неког посебног шока ни огорчења на њиховим лицима, јер престолонаследник уопште није био омиљен... Никада га нису видели да се смеје, ниједна фотографија га није показивала опуштеног. Није имао смисла за музику, ни за хумор, а и жена му је била подједнако непријазна. Обоје су били окружени неком леденом атмосфером; знало се да немају пријатеље. Моје скоро мистично предосећање да ће од овог човека са вратом булдога и хладним, укоченим погледом, доћи нека несрећа, није било ниуколико лично него је то исто осећао и цео народ; зато вест о његовом убиству и није изазвала дубоко саосећање."

И заиста, у свим европским престоницама реакција на убиство наследника хабсбуршког престола била је мирна, до равнодушности.

У суштини, мало је ко у Аустроугарској, изузев можда Берхтолда, био жалостан због уклањања Франца Фердинанда са сцене. Истина, вође Двојне монархије су жалили због убистава владара, али ако је већ неко краљевске крви требало да буде жртвован, сви би били за то да то буде надвојвода.

Престолонаследник је свакако, после цара, био најважнија личност хабсбуршке царевине. Његовим убиством, надобудни српски терористи су бацили јавни изазов самом опстанку царства. Ако би Беч пропустио да реагује, самим тим би претрпео пораз: такав аргумент могао се износити у то време, и био је изношен, а потом су га до данас понављали многи историчари.

Ипак, то није био разлог због којег је Аустроугарска желела да уништи Србију. То није ни могао бити разлог, јер ако оставимо по страни Франца Фердинанда, хабсбуршке вође су желеле да униште Србију знатно пре убиства. Да их нису зауставили, они би рат започели не 1914, него 1912. или 1913. У томе су их спречили европско јавно мњење, као и страх од Русије, и изостанак подршке од стране Немачке.

Ова убиства нису Бечу пружила разлог него изговор за кретање у акцију. Она су Аустријанцима пружила основу за уништење Србије - изговор који би Европа уважила, у који би поверовала, и са којим би чак могла и да саосећа. То је било оправдање које би могло да наведе Немачку да их подржи и да спречи Русију да им се супротстави. У прошлости су Франц Фердинанд и Вилхелм Други били препрека на путу покретања крсташког рата против Србије. Ова убиства су, мада на различите начине, уклонила обојицу: надвојвода је био убијен, а Кајзер понесен жељом за осветом и обузет непромишљеним бесом.

Током балканских ратова 1912. и 1913, Аустрија је добила скоро хистеричан страх од Србије. Кајзер је одбацивао те страхове, што је изазивало велико огорчење Беча. И ето, сада је Вилхелм услед сарајевског догађаја и своје непостојане ћуди најзад променио мишљење.
У том погледу, и са тачке гледишта Беча, Гаврило Принцип је починио савршени злочин.

Дејвид Фромкин: Последње лето Европе - Ко је Започео Велики рат 1914, Жагор, Београд 2006. (Превео са енглеског Јован Качаки).
Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Дејвид Фромнкин је професор историје међународних односа на Бостонском универзитету. Аутор је више запажених историјских и историјско-публицистичких дела. Живи у Њујорку. Најпознатији је по својој књизи "Мир којим се окончава сваки мир: пад Отоманског царства и стварање модерног Средњег истока" (1989).
У књизи "Последње лето Европе" (2004) Фромкин истражује Европу уочи Првог светског рата и узроке који су довели до њега, враћајући се тако на извор свих криза нашег времена. Као и претходне његове књиге, и ова је изазвала интересовање шире публике у свету и преведена је до сада на француски, немачки, италијански, холандски, шведски, турски и српски.