Израел против Турске - Сирија као прво бојно поље новог Блиског истока

Успостављање турске ваздухопловне базе у Сирији подгрејао би тензије у региону и појачао ризик од нових сукоба, објашњење је које су, после серије напада на сиријске ваздухопловне базе током протеклих годину дана, понудили израелски аналитичари.

Стога, од априла прошле године, редом су гађали три сиријске ваздухопловне базе, које су Турци меркали као места на којима би, уколико их поправе, могли распоредити беспилотне летелице и батерије противваздушних пројектила, укључујући и руски С-400 који их је коштао испорука борбених авиона Ф-35.

Орање писте сиријске ваздухопловне базе

Мета последњег напада била је база Абу ел Духур, која се налази свега 70 километара од турске границе, што протумачено као јасна порука Израела да, ни сада али ни у будућности, не жели да види борбене авиона на територијама које контролишу нове сиријске власти Ахмеда ел Шаре.

Као и Т4 и Палмира и база Абу ел Духур је бомбардована непосредно после инспекција турских стручњака, након чега су уследиле жестоке реакције из Анкаре, али и америчких дипломата, који су први потврдили да су бомбе које су експлодирале по овој бази израелске.

Сиријске власти избројале су укупно осам израелских напада на ову базу, при чему је додатно оштећена писта, као и неколико складишта направљених од армираног бетона.

Како би спречили ескалацију сукоба између Турске и Израела, Американци су још средином прошле године, посредовали између две стране, предлажући да се успоставе зоне разграничења, али детаљи о овим разговорима, или могућим реакцијама нових власти у Дамаску још нису обелодањени.

Случај Т-4

Огромни кратери још увек зјапе насред писте аеродрома Т-4 у Сирији, још од када су израелски авиони, прошлог априла, бомбардовали некада једну од најзначајнијих ваздухопловних база у нетом распалој држави.

Погођени су и радарски положаји, капонири, док је на стајанци остало неколико оштећених "мигова 25", најбржих борбених авиона у историји авијације, које је још пре четрдесетак година купио режим Башара ел Асада.

Сиријце, заокупљене озбиљнијим проблемима, 400. напад израелских авиона није претерао потресао, али је из Анкаре пут Јерусалима потекла бујица жестоких изјава у којима су помињани Бог, бес, освета, уништење, Ционисти и Израел.

"Нека Бог, у бесу, уништи ционистички Израел", рекао је тада турски председник Реџеп Тајип Ердоган, чиме је на озбиљно искушење ставио односе две државе језиво поремећене још од када су средином октобра 2023. године израелску трупе у осветничком напону због око 1.100 жртава Хамасове авантуре, упале у Појас Газе.

Израелци нису претерано дуго чекали да му узврате, па су га дан касније, назвали "антисемитом" и "диктатором", који у опасност доводи свој народ, али и читав регион.

Суштину овог сукоба представља страх Израела да би распоређивање дронова, авиона, или противавионских пројектила у било коју од ове три базе у великој мери отежало операције израелског ратног ваздухопловства преко сиријске територије, што се у највећој мери односи на нападе на Иран, или проиранске милиције у Сирији.

Турска је, непосредно посла пада Асадовог режима, планирала да у Сирију пошаље руски противваздушни систем С-400, због којег је избачена из програма развоја авиона Ф-35, али је од те идеје, у међувремену, одустала.

Уколико, пак, Турска у сиријске базе распореди борбене авионе Ф-16 и противваздушни систем "Хисар", сматра некадашњи шеф Мосада Одед Елиам, Израел би био принуђен да реагује и конфронтација са Турском престала би да буде хипотетички сценарио.

Израел не верује Ел Шари

Више од 400 ваздушних удара на циљеве у Сирији избројале су тамошње власти од пада Асадовог режима 2024. године. Ови напади су били, махом, усмерени на базе и опрему некадашњег режима, које Израелци, ни у којем случају, нису желели да виде у рукама бивших радикалних исламиста.

Истовремено, израелске снаге заузеле су положаје мировних снага на југу Сирије, односно делове Голанске висоравни и планине Хермон, одакле без проблема могу да контролишу покрете трупа две до Дамаска.

Израелски политичари, који су топло поздравили пад Асадовог режима, прилично су скептични према наглој трансформацији Ахмада ел Шаре, који је по доласку у Дамаск, одбацио традиционалну одећу и обукао западњачко одело надајући се да ће испословати добре односе са Западом.

Власти у Јерусалиму, пре свега обавештајне службе Шин Бет и Мосад, сматрају да се његова идеологија, суштински, не разликује од оне коју деценијама промовише Хамас – исламска држава у којој влада шеријатско право.

"Ако неко изгледа као Хамас и понаша се као Хамас, онда је то највероватније Хамас. Мир који данас можемо јефтино обезбедити, могао би нас у будућности много коштати", рекао је пре тачно годину дана израелски министар за дијаспору Амичак Шикли.

Наслањајући се на француску колонијалну политику, Јерусалим сматра да разједињена Сирија не представља проблем за безбедност Израела, инсистирајући радије на "алијанси мањина" као контратежи панарапским покретима.

Основе овакве политике поставио је, наводно, још Рувен Шилоа, оснивач Мосада 1949, који је сматрао да постоје два важна фактора за спречавање уједињења Арапа – спољни, који чине неарапске нације у окружењу, и унутрашњи, састављен од мањинских заједница.

Иако Израел са неким од тих неарапских држава и мањина није током историје имао богзна какве односе, они су заједнички интерес редовно налазили у непријатељству према Арапима.