Стратешка стабилност или дипломатска илузија - шта се крије иза договора Кине и САД

Кинески председник Си Ђинпинг је током недавне посете америчког колеге Доналда Трампа и његове делегације Пекингу гостима, као и много пута досад, пренео да односи између две суперсиле могу и треба да имају карактер мирољубиве коегзистенције засноване на сарадњи, обостраној користи и међусобном уважавању.

Кинески председник је предложио да се односи две државе у будућности заснивају на "конструктивној стратешкој стабилности" и тај концепт дефинисао или објаснио на следећи начин.

Окосница стратешке стабилности треба да буде сарадња, одржавање међусобних веза и комуникације треба да буде константно како не би долазило до неспоразума, економско и војно-политичко надметање треба да буде умерено како би се избегао конфликт и мир треба да буде трајан, а не крхак и пролазан.

Поједини кинески коментатори, попут Џона Гонга из Центра за међународну безбедност и стратегију Цингхуа универзитета у Пекингу, сматрају да је, пошто је америчка страна прихватила тај предлог, остварен напредак у односима две земље.

Ово стога што је у прошлости Вашингтон одбијао да усвоји концепт односа који се заснива на међусобној равноправности и уважавању, те инсистирао на надметању и конфронтацији, све време гледајући на Кину као геостратешког изазивача и ривала који има жељу и средства да угрози економски и војнополитички примат САД у свету.

Препреке стабилизацији односа две земље

Но, ипак, тешко је бити оптимиста, сматрају други аналитичари, најпре зато што није познато у којој мери се делегација председника Трампа, чији тим иначе не важи за студиозан, припремила за састанак и колико је, ако је уопште, проучила предлог председника Сија до тренутка када га је одобрила.

Посебан проблем је доследност, или боље рећи недостатак исте, на америчкој страни, јер она врло често мења став и даје изјаве које противрече једна другој.

Тај проблем је нарочито био видан у Трамповој импулсивној и недовољно промишљеној акцији увођења драконских царина на кинеску робу априла прошле године, када је из дана у дан баратао разним, благо речено, претераним цифрама: 74, 125, 145 посто.

Најновији пример варљивости става америчке владе је војна операција у Персијском заливу.

Наиме, као њен коначни циљ највиши чланови Трампове админстрације најпре су помињали смену режиму у Техерану, па уништење постројења за обогаћивање уранијума (мада је сам председник Трамп у више наврата након дванаестодневног рата прошле године тврдио да је ирански нуклеарни програм збрисан).

Затим су почели да говоре да је циљ интервенције неутралисање ракетног арсенала и производног потенцијала иранске војске, па отварање Ормуског мореуза и онда потпуно одрицање Техерана од поседовања нуклеарног оружја.

И, коначно, прећутна или вербална сагласност са концептом кинеског лидера дата током једног састанка на којем је делегација САД желела издејствовати договоре за куповину америчке робе вредне десетине, па и стотине милијарди долара и стога била врло мотивисана да не противречи, не гарантује претакање концепта конструктивне стратешке стабилности у праксу и промену вишедеценијске политике Вашингтона за слабљење Кине.

Курс сукобљавања

Ово зато што је отворена политика сузбијања кинеског утицаја почела још 2011. године Обаминим стратешким заокретом ка Источној Азији, те је пооштрена током првог Трамповог мандата технолошким санкцијама против компаније "Хуавеј", појачаним наоружавањем Тајвана и увлачењем европских чланица НАТО пакта у војне патроле и вежбе САД уз кинеску обалу.

Крешендо америчке стратегије конфронтације с Кином достигнут је за време владе председника Џозефа Бајдена забраном продаје напредних чипова америчке, тајванске и јужнокорејске производње кинеским предузећима, ометањем кинеских улагања у руднике и саобраћајну телекомуникациону инфраструктуру САД и њених савезника, увођењем царина од сто посто на увоз кинеских електричних аутомобила у САД и притисцима за преузимање преузимање америчког огранка компаније "Тик-Ток".

Овоме треба додати и организовање гушће и снажније (сталне) војне мреже намењене парирању Кини око Тајвана и у Јужном кинеском мору, која подразумева међусобне споразуме о стационирању људства и опреме, међусобно опремање наоружањем и размену војних технологија те заједничке вежбе америчких, јапанских, филипинских и аустралијских снага.

Извршена је и реорганизација америчких војних формација у западном Пацифику (Гуаму, Јапану и Филипинима) како би оне биле спремније за евентуални рат са Кином. Ово се посебно односи на маринце стациониране на Окинави, који су се, по извештавању америчких медија, ослободили тенкова и оклопних борбених возила пешадије, те, уместо тога, опремили с више пресретача ракета, противбродских и крстарећих пројектила, дронова и хеликоптера.

Оно што је Трамп потом, поврх свега тога, покушао да, у циљу даљег слабљења Кине, предузме у свом другом мандату каприциозним увођењем "реципрочних царина", новим споразумима о продаји наоружања Тајвану и гушењем произвођача нафте који су примили кинеске инвестиције и који су велики снабдевачи те многољудне земље црним златом (Венецуеле и Ирана) још је очигледније и грубље од оног што је чинио Бајден.

Курс који је тешко променити

Сигурно је добро, у смислу успостављања међусобног поверења и бар привременог ублажавања тензија, да су се чланови две владе састали у Пекингу и да су два лидера провела извесно време заједно обилазећи атракције кинеске престонице.

Позитивно је и то да је постигнута одређена вербална сагласност у вези појединих питања, као што су ублажавање царина и ограничења на увоз робе или стратешка стабилност.

Али, треба бити опрезан у вези са тумачењем постигнуте сагласности. Најпре, исте речи често не значе исто обема странама.

Рецимо, по извештавању медија у Источној Азији, две владе су се сагласиле да Ормуски мореуз треба да буде отворен.

Уопште не би било изненађење ако би се касније испоставило да је Трампова делегација мислила на то да Иран треба да дозволи слободан пролазак пловилима њених савезника, а да су домаћини, на које се иранска блокада уопште није односила, том формулацијом (пре свега) желели да кажу да америчка војска треба да прекине са пресретањем иранских и кинеских танкера.

Затим, међу америчким аналитичарима се већ могу чути коментари који звуче као скепса или осуда предлога председника Сија о стратешкој стабилности.

Рецимо, утицајни амерички политиколог Бони Глејзер, руководилац Програма за Индо-Пацифиц у тинк-тенку "Немачки Маршалов Фонд Сједињених Америчких Држава", сматра да је Сијева иницијатива замка усмерена на то да кинеској страни да простора да оптужи САД за кршење консензуса постигнутог у Пекингу уколико у будућности Вашингтон одлучи да реализује договорену продају америчког наоружања Тајвану или спроведе нове технолошке санкције против Кине.

Она, дакле, види предлог председника Сија као "настојање да се Сједињене Америчке Државе спутају како би се обезбедило то да не могу да упуте изазов ономе што Кинези виде као свој највећи интерес".

У САД обе доминантне партије виде НР Кину као стратешког такмаца који прети да њихову државу свргне са планетарног трона. Америчка држава и армија потрошиле су пуно година и стотине милијарди долара на економске санкције и на сузбијање кинеских економских интереса у државама попут Панаме, Боливије и Аргентине (где Кина настоји да добави литијум), на пропагандну делатност која Кину приказује као агресивну државу која жели да нашкоди САД и њеном народу и војне припреме за евентуални рат са Кином у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору.

У последње време, што директно што преко посредника, предузимају се и конкретне војне акције усмерене на слабљење Кине кроз нападе на њој политички и економски блиске државе важне за њено снабдевање енергентима попут Венецуеле, Ирана, Русије и Мјанмара.

Зато, не би било чудно ако би сагласност о стратешкој стабилности из Пекинга остала само слово на папиру и влада у Вашингтону наставила да се понаша као и до сада. Или, ако би тај консензус био на снази извесно (краће) време, тек колико док се САД не испетљају из замршеног клупка у Персијском заливу.