Безбедносни "рекет" или фер договор – колико вреди америчка заштита у Азији

Ових дана јужнокорејски медији забринуто спекулишу о могућности да би њихову државу могло да напусти 4.500 америчких војника, што би могло да ослаби одбрану њихове државе против све снажнијег Севера.

Причу о томе да Пентагон разматра повлачење читаве бригаде војске са Корејског полуострва на Гуам или на неку другу локацију у индо-пацифичком региону лансирао је амерички лист Волстрит џурнал.

То престројавање трупа доводи се у вези са редефинисањем приоретата новоформиране америчке владе, која сада, у склопу нове стратегије, више него раније жели да подреди све своје људске и материјалне ресурсе одвраћању и парирању НР Кини, те све чешће говори о "стратешкој флексибилности" својих трупа на Корејском полуострву.

Неки га доводе и у везу са начином на који председник Доналд Трамп иначе гледа на Републику Кореју и друге америчке савезнике у Источној Азији.

Једноставно речено, вишедеценијски савезници Јужна Кореја, Јапан и Тајван за њега су једна врста паразита који искоришћавају његову земљу економски и војно, јер, по њему, традиционално држе мноштво царинских и нецаринских препрека за увоз америчких производа и услуга, док са друге стране, као у безбедносном смислу важни партнери, уживају у трговинским повластицима при извозу у Сједињене Државе, због чега имају високе суфиците у робној размени са њима.

Трамп против "машине за кеш"

Далекоисточни савезници, сматра Трамп, истовремено и коштају његову земљу пуно новца, јер она у њима мора да, углавном за њихову добробит, држи пуно својих трупа и наоружања. Он зато сматра да они треба да плате више за заштиту коју им пружа америчка војска.

У Републици Кореји тренутно се налази 28.500 америчких војника, а влада у Сеулу за трошкове њиховог стационирања и вежбе плаћа 924 милиона долара годишње.

Проблем је у томе што је Трамп још током свог првог мандата тражио да се трезори у Сеулу више отворе и тамошња држава уплати пет милијарди годишње у кофере Пентагона или да се изврши ревизија (односно, редукција) присуства америчке војске на Корејском полуострва. У спровођењу те намере, пишу корејски листови, спречили су га тадашњи саветници.

А када је јужнокорејска влада, свесна претње од великог финансијског терета којим би Трамп могао да је оптерети током свог другог мандата, са одлазећом Бајденовом администрацијом прошле године постигла договор да у петогодишњем периоду од 2026. до 2030. плаћа око осам посто више - милијарду долара, седамдесетосмогодишњи амерички лидер је изјавио да је Јужна Кореја "машина за кеш" и да треба да допринесе десет милијарди годишње за трошкове стационирања америчких трупа на својој територији.

"Безбедносни рекет"

Наравно, схватање да САД чине велику услугу Јужној Кореји и да она за то треба да добро плати, критичари би рекли "рекет", није прихваћено у тој далекоисточној држави од 51 милиона становника. Најпре стога што је, историјски гледано, опште познато да су САД ушле у Корејски рат 1950. године и након њега војно остале присутне не само у Јужној Кореји, већ и у Јапану и на Тајвану, да би спречиле даље ширење комунизма у Азији, што је тада био њихов главни стратешки глобални циљ.

Америчка војска, дакле, деценијама је остала у Источној Азији зато што је то превасходно био интерес САД – као брана совјетском, кинеском и севернокорејском комунизму, а од завршетка Хладног рата, као инструмент борбе против руског, кинеског и севернокорејског "ауторитаризма", како би рекли у Вашингтону.

Мада су другде, нарочито у Пјонгјангу и Пекингу, више склони томе да мисију америчких и других савезничких трупа у Источној Азији назову инструментом "империјализма" и "одржавања хегемоније", њен прокламовани циљ: борба за мир, просперитет, демократију, људска права и "поредак заснован на правилима", верују у Републици Кореји, је управо амерички интерес, те је зато неоправдано њихову земљу посматрати просто као камен око врата или терет на плећима Вашингтона.

Зашто кола прича о делимичном повлачењу америчке војске?

Последњих година севернокорејска армија јача крупним корацима - осим нових нуклеарних бојевих глава, широког спектра балистичких и крстарећих ракета, она је у наоружање увела и нови тенк, подморнице, ратне бродове, те тренутно у свој састав прима, верује се, руске борбене авионе "Миг-29" и "СУ-27".

Прича о могућем повлачењу 4.500 америчких трупа у тим околностима, чисто војно гледано, чини се мало вероватном, али се може схватити као израз искрене жеље Вашингтона да смањи финансијске трошкове и напрезање људи и опреме, те изврши рационалнију расподелу ресурса у условима када се огромна количина наоружања, опреме и радних сати улива у ратни напор у Украјини и на Блиском истоку.

Но, она се можда може видети и као једна форма притиска на нову јужнокорејску владу која би требало да буде формирана након ванредних председничких избора 3. јуна. Наиме, фаворит за победу на тим изборима, вођа опозиционе Демократске партије Ли Џеј Мјунг познат је, или његови противници би рекли ноторан је, по томе што је дан након почетка ратних операција у Украјини 2022. године рекао да је тамошњи председник Володимир Зеленски испровоцирао Русију због недостатка политичког и дипломатског знања и да је сам крив за избијање сукоба.

Сличну, можда још грубљу, изјаву тада је дала бивша министарка правде и бивша шефица Демократске партије Чу Ми Је, која је приметила да је "глупи став бившег комедијаша према Русији крив за рат".

Иако су убрзо биле затрпане критикама, те важне фигуре опозиционе Демкратске партије тиме су желеле да нагласе исправност своје спољне политике, која подразумева више разумевања и обзира за Русију и Кину и преговоре са Северном Корејом, а не потпуно и безрезевно ослањање на САД и стално политичко и војно трвење са Пјонгјангом.

Да ли је могуће разилажење са Вашингтоном по безбедносним питањима?

Кандидату Лију ово су други председнички избори јер је у мају 2022. године изашао на мегдан недавно смењеном шефу државе Јун Сук Јолу, изразито проамеричком конзервативцу из партије "Снага Народа", од којег је изгубио за само 0,7 поена, што је пораз са најмањом разликом у историји гласања у Јужној Кореји.

С обзиром на дубину и трајање савезничких односа, звучи невероватно да је Ли током кампање 2021. америчку војску у својој земљи у једном тренутку назвао "окупационим снагама."

Конзервативни противници протеклих година оптуживали су га за корупцију, кршење изборних закона и издају - да је кинески или севернокорејски шпијун и да ће од њихове земље направити другу Венецуелу ако победи.

Он је током неуспелог покушаја увођења диктатуре прошлог децембра био стављен на листу за хапшење и, пишу јужнокорејски медији, потенцијалну ликвидацију. Тадашњи председник Јун сматрао га је најодговорнијим за опструкцију рада владе и функционисања државе јер су Лијеве демократе користиле апсолутну већину коју је опозиција имала у парламенту за опозиве његових министара и блокаду владиних предлога закона и буџета.

Бивши гувернер богате и многољудне провинције Гјонги, Ли сада на политичким скуповима у склопу предизборне кампање наступа са непробојним прслуком и говори иза непробојног стакла јер месецима добија претње смрћу.

Он је, заправо, још почетком јануара прошле године на југу земље преживео покушај атентата, када га је старији мушкарац убо ножем у врат у жељи да га казни за корупционашке афере и спречи да у будућности постане председник.

Најновија истраживања јавног мнења у Јужној Кореји, међутим, показују да Ли има подршку 50 одсто гласача, док га на другом месту прати кандидат конзервативне "Снаге народа" са око 35 процената.

Биће интересантно видети како ће се овај шездесетједногодишњи политичар, правник по професији, по (евентуалном) доласку на власт одредити према војном савезу са Сједињеним Државама и питањима улоге, броја и финансирања америчких војника на јужнокорејској територији.

И због његових ранија изјава у вези Украјине и америчких трупа у Јужној Кореји које су несумњиво иритирале руководство у Вашингтону, и због традиционалне политике Демократске партије која тежи томе да има блажи однос према режиму у Пјонгјангу и често заузима уравнотеженији приступ вођењу спољне политике - она, по правилу, не одричући се блиске војне сарадње са САД, настоји да не провоцира Кину и Русију, које, ако то пожеле, увек могу да стану чвршће иза Северне Кореје и некад у будућности омету евентуално уједињење корејског народа са обе стране 38. паралеле.

Тај мекши став Демократске партије сада, у светлу све израженијег приоритета владе у Вашингтону да се фокусира на тајванско питање и војнополитичко обуздавање Пекинга, чини се може довести до осетног размимоилажења са америчким савезницима, поготову ако се у обзир узме Трампов меркантилистички приступ одбрамбеним питањима и међудржавним односима уопште.