Наранџасти дани – како су три сестре "Лептирице" промениле свет

Дана 25. новембра 1960. године, три сестре – Патрија, Минерва и Марија Тереза Мирабал – пронађене су мртве на дну јаруге близу Ла Kумбреа, планинског дела пута у Доминиканској Републици.

Џип у којем су путовале сурвао се у провалију дубоку 150 метара и претворио у згужвану гомилу метала. Изгледало је као несрећа – само што су њихова тела, као и тело њиховог возача, носила трагове батинања и дављења.

У то време, Доминиканском Републиком владао је Рафаел Леонидас Трухиљо Молина, диктатор чијих је више од 30 година владавине обележено цензуром, шпијунирањем и бруталном репресијом. Дисиденти су често некажњено ућуткивани.

Сестре Мирабал биле су једне од њих. Рођене су у имућној породици и рано развиле политичку свест. Зато су и дигле глас против режима, чији су поступци понекад погађали и њих лично.

Минерва, прва жена која је стекла диплому права у земљи, једном је одбила Трухиљове сексуалне насртаје. Била је малтретирана, ускраћена јој је дозвола за рад и стављена је под стални надзор.

Историчарка Ненси П. Робинсон 2006. године је у свом есеју написала: "Трухиљова мржња према сестрама није била само политичка, већ и лична – био је бесан на Минерву, јер је одбила његове сексуалне насртаје, доживљавајући то као увреду сопственом мачизму који је покретао и његов ауторитарни стил владања".

Успон "Лептирица"

Заједно са својим сестрама и њиховим мужевима, Минерва је помогла у формирању "Покрета 14. јун" – тајне мреже која је дистрибуирала летке, организовала ћелије отпора и разоткривала злочине режима.

Шифровано име сестара било је "Лас Марипосас" или "Лептирице". Минерва и Марија Тереза су неколико пута хапшене и пуштане на слободу због својих активности у покрету отпора.

На дан када су умрле, сестре су се враћале из посете својим затвореним мужевима. Њихов аутомобил пресрели су припадници Трухиљове тајне полиције, давили су их и на смрт претукли. Тела су затим стављена у џип, који је гурнут са литице. Свирепо убиство изгледало је као саобраћајна несрећа.

Иако се Трухиљо представљао као поборник женских права – омогућио је женама право гласа 1942. године и послао једну од првих делегаткиња у УН – у стварности, жене на политичким функцијама у његовој влади нису имале стварну моћ нити легитимитет, јер је његова диктатура учвршћивала идеале подређености мушкарцима, стереотипе о неспособности жена и њиховој превасходној улози у кући. Зато је свака илузија, која је преостала од његовог наводног прогресивизма, разбијена након што је режим некажњено убио "Лептирице".

Трухиљо је убијен шест месеци касније, а опште је раширено мишљење да је убиство сестара прекретница у паду његовог режима.

Од локалне трагедије до глобалног покрета

Минерва Мирабал често је пророчки говорила: "Ако ме убију, пружићу руке из гроба и бићу још јача".

Године 1981, латиноамеричке феминисткиње окупиле су се у Боготи и предложиле да 25. новембар буде дан посвећен жртвама родно заснованог насиља. Тако је настао Међународни дан борбе против насиља над женама. Њихов циљ није био само да одају почаст сестрама Мирабал, већ и да истакну да насиље над женама није само лично – оно је повезано са ширим политичким и друштвеним системима моћи и угњетавања.

Десет година касније, први Институт за глобално лидерство жена покренуо је кампању "16 дана активизма" којом се указује на потребу искорењивања родно заснованог насиља.

То се одржава сваке године од 25. новембра до 10. децембра, када се обележава Дан људских права.

Ти напори поставили су темеље за будуће кампање, укључујући и иницијативу УН за жене "Orange the World" ("Наранџаста боја за свет"), покренуту 2014. године.

Наранџаста боја изабрана је да представља наду и будућност без насиља. Постала је визуелни знак – било путем транспарената, на друштвеним мрежама или тако што се познате зграде осветљавају наранџастим светлима.

Глобални образац угњетавања

Фемицид сестара Мирабал није био изолована трагедија – то је део дугог, глобалног континуитета насиља над женама и отпора према њему.

Године 2006, америчка активисткиња Тарана Берк сковала је фразу "Me Too" како би подржала жртве сексуалног насиља – посебно младе жене других раса.

Више од деценије касније, хaштaг #МеТоо глобално се проширио након низа оптужби за сексуално злостављање против филмског продуцента Харвија Вајнстина. Милиони су поделили своја искуства сексуалног злостављања на мрежи и захтевали одговорност починилаца.

Године 2022, Џина Махса Амини, 22-годишња курдска Иранка, умрла је у полицијском притвору након што је ухапшена због наводног кршења иранског закона о хиџабу. Њена смрт је изазвала највеће антирежимске протесте у историји Исламске Републике. Предвођен женама, покрет је усвојио слоган "Жена, живот, слобода" – фразу укорењену у курдском покрету за слободу.

И Амини и покрет су добили награду Сахаров за слободу мисли за 2023. годину, коју додељује Европски парламент.

Родно обојене дезинформације на мрежи

Иако су сестре Мирабал живеле у ери која је претходила друштвеним мрежама, знале су шта значи бити надгледан, угрожен и кажњаван због тога што наглас говори о насиљу. Исто су искусиле и генерације жена и девојчица суочене с насиљем, било код куће, на послу, на улицама градова или у зонама ратних сукоба.

Оне се данас такође суочавају и са дигиталним насиљем – што је фокус овогодишњих "Наранџастих дана".

Родно засновано насиље које олакшава технологија (ТФГБВ) све више се користи као оружје за узнемиравање, ућуткивање и наношење штете женама. Дипфејкови, сајбер-стoкинг, доксинг и онлајн-претње генерисане вештачком интелигенцијом преливају се у стварни живот – подстичући страх и угрожавајући животе.

Лучина Ди Меко, експерткиња за родну равноправност у организацији УН за жене, описује родно засноване дезинформације на мрежи као "ширење обмањујућих или нетачних информација и слика против жена политичких лидерки, новинарки и женских јавних личности" које се ослањају на мизогинију и друштвене стереотипе, "представљајући их као непоуздане, неинтелигентне, емотивне/љуте/луде или сексуалне објекте".

И даље релевантно, 65 година касније

На Филипинима, новинарка Марија Реса суочила се са сталним дигиталним нападима путем ботова, лажних налога и кампања мржње због разоткривања корупције под тадашњим председником Родригом Дутертеом.

Њена колегиница у Бразилу, истраживачка новинарка Патриција Kампос Мело, била је узнемиравана на мрежи након што је извештавала о председничкој кампањи Жаира Болсонара. Сексуално су је вређали, претили силовањем и објављивали клеветничке видео-снимке у којима је оптуживана да је проститутка.

Недавно је, у септембру 2025. године, фемицид две младе жене и једне тинејџерке у Аргентини преношен уживо преко приватне групе на друштвеним мрежама за око 45 људи – након једног сукоба са нарко-бандом. Видео је наводно био замишљен као "упозорење" против крађе дроге.

Тај инцидент изазвао је шок широм света, указујући да такви, али и слични примери у читавом низу земаља, па и на Балкану, потврђују укорењеност родно заснованог насиља.

Шездесет пет година након убиства сестара Мирабал, 25. новембар и даље представља глобално суочавање с таквом стварношћу.