Британска божићна пантомима – демократија на даскама које живот значе

Британска пантомима не само да није без речи него представља праву експлозију музике, двосмислених и ласцивних шала и пренаглашености свих врста.

Корене вуче из италијанске комедије дел арте, из шеснаестог века.

Од Италије до Енглеске

Сајмон Слејден, историчар пантомиме и кустос Музеја Викторије и Алберта, истиче да је тај позоришни жанр био толико популаран да је "путовао кроз Европу и Француску до Уједињеног Краљевства, где је оберучке прихваћен“.

"Та врста представе је еволуирала. Пантомима, какву данас познајемо, устоличила се крајем деветнаестог века“, наглашава Сајмон Слејден.

Ијан Халард, који ове сезоне игра у пантомими "Чаробни пасуљ“, дефинише је као "мешавину комедије, водвиља и низа музичких сцена“.

"Понекад се пева и актуелна поп музика. Прича је заснована на некој бајци или причи из народа. Добро се бори са злом. Мушкарци играју женске, а жене понекад играју мушке улоге. Публика активно учествује“, каже он.

Корени у „Гозби за луде“

Традиција пантомиме је у својој суштини демократска.

На сцени заједно могу да се нађу глумци аматери и легенде попут сер Ијана Макелена, па и сама краљица Елизабета Друга.

Мешање класа датира још из времена династије Тјудора и традиционалне „Гозбе за луде“, када су под маскама сви били једнаки.

У време Другог светског рата, тада принцезе Елизабета и Маргарета, приредиле су пантомиму у добротворне сврхе.

Глумац Клајв Роув, који игра у популарној пантомими „Дик Витингтон и његова мачка“, наглашава да је „уз сав хаос на сцени, суштина поруке прихватање и разумевање и идеја да бити другачији није ништа лоше“.

Дама пантомиме – мотор анархије

У средишту сваке представе је дејм или дама пантомиме.

То је обично глумац, обучен у жену, што је традиција, која датира још из времена шекспиријанског позоришта када су мушкарци играли све улоге.

Сајмон Слејден, историчар пантомиме и кустос Музеја Викторије и Алберта, даму пантомиме описује као „мајку или дадиљу, мајчинску фигуру, која је мотор представе, даје јој ритам и дозу анархије, али и ласцивности“.

Глумац Ијан Халард свој костим за завршну сцену, који представља сложену барокну хаљину, описује као „прилично скроман“.

"Могу да се крећем и прођем кроз врата“, истиче он.

Као и Шекспирово доба када је публика долазила у позориште сатима пре глумаца, јела и пила и лошу глуму кажњавала гађајући извођаче остацима хране, и данашња публика бурно и бучно реагује на пантомиму.

Глумица Кејт Буч, која игра у пантомими "Петар Пан“, сматра да је панто „британска институција“.

"Интеракција са публиком је узбудљива и забавна и ствара праву божићну атмосферу“, примећује она.

Глумац Ричард Енерџи истиче да је присутан и елемент „носталгије, јер је за многе одлазак на пантомиму прво позоришно искуство“.

Глумац Иjан Халард се слаже и додаје да је "присутна свест да први пут уводимо нову генерацију деце у позориште“.

Деца највише воле негативце, којих се плаше, али им се истовремено и ругају.

Холивидски глумац Хенри Винклер, који је прешао Атлантик да би играо Куку у пантоми „Петар Пан и Кука“, деци поручује:

„Ако ме буду критиковали, мораће да се носе са овом куком. Унапред их упозоравам.“

Мој избор овог Божића је „Пепељуга“, пантомима у којој дејм Џуди Денч дели сцену са студенткињама глуме и то у „Краљевој глави“ – пабу, који је уједно и једно од најстаријих лондонских позоришта. Право народно весеље.