Обележено 80 година од првог напада јапанских камиказа на америчке ратне бродове

Понекад историјски анахронизми умеју да тихо и ненаметљиво наставе да живе деценијама. Један од таквих догађаја азијски медији ових дана преносе са Филипина.

Наиме, 25. октобра, на око 80 километара од престонице Маниле на ободу велике ваздухопловне базе Кларк, у граду Мабалакат, одржана је необична церемонија у којој је 150 јапанских и филипинских држављана обележило осамдесетогодишњицу првог напада јапанских пилота камиказа на америчке ратне бродове и одало почаст њиховим сенима.

Божански ветар

Мада је прво ангажовање летелица тада новоформиране "Јединице за специјалне ударе Божански ветар", што је пуни званични назив самоубилачке ваздухопловне формације која се састојала од ловаца-бомбардера "зеро", извршено 21. октобра 1944, оне нису пронашле мете. Зато је прво дејствовање, односно удар на непријатељска пловила уз коришћење бомби од 250 килограма, спроведен неколико дана касније 25. октобра 1944, и то крај острва Лејте у средишту Филипинског архипелага (у међувремену, одлучне Јапанце су у намери да похрле у смрт спречавале лоше временске прилике).

Поменута јединица требало је да противнику нанесе тежак ударац у материјалу и људству и улије му страх у кости, те га тако омете у напредовању уз западну обалу Филипинског архипелага. Читав концепт ратовања уз ослањање на масовно саможртвовање пилота требало је бар у теорији да повиси прецизност и ефикасност напада, те промени ток рата тако што ће десетковати и, у коначној инстанци, зауставити америчку морнарицу у југозападном Пацифику, далеко од обала Јапанског архипелага.

Прва ескадрила камиказа, којом је командовао поручник Јукио Секи, тог судбинског 25. октобра управо је полетела са стазе у Мабалакату, а пет младића који су је чинили успели су да остваре успех какав никад касније неће бити забележен – верује се да су сви погодили мете, од чега је један брод (лакши носач авиона "Сеинт Ло") потонуо.

Заслужни грађани и хероји

Помен пилотима камиказама, од којих су из Мабалаката последњи полетели 6. јануара 1945, организовала је јапанска Меморијална фондација Јединица за специјалне ударе, уз помоћ локалних филипинских сарадника, који управљају спомен-парком, обележјем и олтаром посвећен душама настрадалих авијатичара који су своје младе животе жртвовали за цара и отаџбину.

И мада се на америчком и европском континенту војнополитички апарат јапанске царевине из доба Другог светског рата (с добрим правом) сматра фашистичким и тоталитарним, у Земљи излазећег сунца, упркос критикама на његов рачун, и данас се негују захвалност и пијетет за борце који су у зарад колектива – државе и народа – несебично положили своје животе.

Без обзира на то да ли се они притом виде као изманипулисани младићи и трагичари, фанатици или хероји самурајског кова.

Магнет за туристе

Споменик на месту с којег су се у небо винули први пилоти камиказе подигнут је још 1974. године, и то на локалну иницијативу, али га је само 15 година касније затрпао и уништио вулкан Пинатубо.

Летачима из Јединице за специјалне намене потом је на шездесетогодишњицу подигнут споменик.

Јасно је зашто су Јапанци заинтересовани за одавање поште својим преминулим сународницима – неки то чине због родбинских веза, неки из осећаја кривице због тога што су сплетом околности остали живи иако је требало да пођу стопама око 4.000 својих настрадалих колега камиказа, неки из занимања за (војну) историју, а неки, треба рећи, и из националистичких побуда.

Но, већа мистерија је то зашто би неко од локалних Филипинаца, који су, иначе, пуно пропатили под јапанским јармом и водили борбу за ослобођење, сами подизали и пажљиво чували спомен страним окупаторима. Многи у тој разуђеној острвској земљи на раскрсници тајфуна рећи ће да је одговор заправо једноставан – по њима, сналажљиви појединци су се окренули историји не би ли привукли имућне јапанске туристе и ублажили сиромаштво.