Да ли ће сепаратистичке изјаве новог тајванског председника гурнути Источну Азију у рат

Нови председник Тајвана Лај Ћингде ступио је на дужност 20. маја и у свом инаугурационом говору изнео схватање да је то пацифичко острво суверена и независна држава.

Наиме, у уводном делу свог обраћања јавности он је рекао: "На овај исти дан 1996. године први демократски изабрани председник Тајвана положио је заклетву, преневши међународној заједници да је Република Кина-Тајван суверена и незавизна нација...".

Поред тога што је Тајван у више назврата назвао нацијом и државом, Лај је, чини се, одговорност за затегнуте односе између матице и острва приписао Пекингу, што се наслућује из његовог позива Кини да престане са „политичким и војним застрашивањем Тајвана“.

Он је и изразио наду – "да ће Кина прихватити реалност постојања Републике Кине и поштовати избор тајванског народа, те се искрено определити за дијалог а не конфронтацију и размену а не спутавање".

Он је тиме практично поновио став да је Тајван (који себе формално назива "Република Кина") независна држава и окарактерисао Пекинг као агресивног субјекта који делује са позиције силе.

Становницима Тајвана Лај је поручио је да не гаје илузије да ће се Кина одрећи амбиције да анексира њихово острво ако оно формално прихвати њен став о томе да Тајван није суверена држава, и додао да политичке структуре и народ "морају да покажу одлучност у одбрани нације".

Шездесетчетворогодишњи Лај је матицу Кину индиректно назвао и ауторитарном државом када је, говорећи о Тајвану као светионику демократије који је, између осталог, први у Азији признао истополне бракове, рекао и да је Тајван показао да "демократија боље фунционише од аутораритаризма у борби против пандемије (ковида)".

Од‌јеци Лајевог говора

Лај Ћингде је пред ступање на функцију председника обављао дужност потпредседника за време другог мандата свој претходнице Цај Ингвен. Важио је за "прагматичног радника за независност Тајвана".

У прошлости тај искусни политичар, који је по професији стручњак за јавну хигијену, служио је и као градоначелник града Тајнан и премијер Тајвана.

Аналитичари у Источној Азији оцењују да су Лајеве речи на рачун комунистичке матице изненађујуће грубе и оштрије него његове претходнице на истој функцији Цај Ингвен, која такође важи за заклетог борца за независност Тајвана.

Штавише, кинески националисти оцењују Лајев говор као "једну врсту објаву рата" матици, што је разумљиво ако се има у виду званични став Пекинга да је Тајван неотуђиви део Кине и чињеницу да је формално проглашење независности највећа црвена линија за Пекинг, чији би прелазак покренуо оружану акцију најмногољудније земље света. 

Лајев говор, с те тачке гледишта, може се сматрати као једна врста званичне објаве независности Тајвана, која, мада је није извршио или одобрио парламент и стога није правно подржана, има тежину с обзиром на повод и програматски карактер његовог обраћања домаћој и страној јавности.

И умеренији прокинески аналитичари оцењују да, ако је Лајев говор показатељ онога што ће уследити током његове владавине, ствари не слуте на добро јер се могу очекивати даље вербалне провокације, наоружавање Тајвана и његово економско подвајање од матице Кине.

Међутим, они разлог за то што је Лај одлучио да у свом говору поводом ступања на највишу дужност не ублажи реторику, како је то уобичајено у дипломатској пракси већ да потенцира став да су матица Кина и Тајван одвојене државе, виде у његовој немоћи, односно, у чињеници да су му руке практично везане пошто се у парламенту његова Демократско-прогресивна партија (ДПП) налази у мањини.

По њиховом мишљењу, Лај због тога своју моћ може да базира само на политичкој подршци и материјалној помоћи Вашингтона.

Управо због тога, дакле, његов говор је био снажан – он је првенствено био конципиран тако да задовољи Вашингтон.

Политички спектар на Тајвану

Постојане присталице Лајове ДПП типично себе виде као "Тајванце", а не "етничке Кинезе" и не желе да њихово острво потпадне под власт Комунистичке партије Кине (КПК), чији режим у матици виде као недемократски.

Они се и противе расту економског утицаја матице на дешавања на њиховом острву, јер повећани економски и људски уплив са континента виде као опасност по запошљавање на Тајвану и као алат са јачање политичког утицаја КПК на тајванске политичаре.

За њих, дакле, Лајов говор је артикулација њихових сопствених уверења.

Чланови највеће тајванске опозиционе партије Куоминтанг, која се у принципу залаже за ближе економске и културне везе са матицом, а у једном свом крилу чак и за уједињење са њом, констатују да је Лај у свом говору изнео "теорију о две државе", по којој Тајван није део Кине, већ суверена држава, односно, ентитет другачије од матице Кине. Они га зато осуђују.

Они наглашавају да је то Лајево гледиште у супротности са компромисом из 1992. године, када су се Пекинг и Тајван сагласили да постоји само једна Кина – размишљање које је потом постало познато као "принцип једне Кине", па и са самим уставом Тајвана, у којем то острве себе практично дефинише као интегрални део Кине.

С друге стране, Лај, као и његова претходница председница Цај Ингвен, која је на кормилу пафичког острва провела пуних осам година, у више наврата су изјављивали да принцип једне Кине више није актуелан и да се о односима Пекинга и Тајпеја не може говорити са те позиције.

Односно, руководство владајуће Демократско-прогресивне партије последњих година се удаљује од позиције у којој влада Тајвана себе види као владу целе Кине и јединог легитимног репрезента целог кинеског народа, како је то било деценијама након завршетка кинеског грађанског рата 1949, и све више иде ка томе да Тајван дефинише као од матице Кине различиту, независну државу.

Лајов говор је јасан показатељ те промене политичког курса.

Међутим, већина гласачког тела на Тајвану, укључујући ту и значајан део оних који имају негативно мишљење о политичком уређењу и карактеру власти у матици, прижељкује одржавање статуса кво – пролонгирање ситуације у којој је њихово острво де факто независно, али не настоји да оствари де јуре независност и не провоцира Пекинг речима које се могу тумачити као истицање формално-правне независности.

И на самом Тајвану, чини се, постоји свест да је Лајев инаугурациони говор био прејак, односно, провокативан за Пекинг, јер је, рецимо, вредност акција на берзи у Тајпеју након њега сместа пала.

Говор који води у озбиљне сукобе

У Источној Азији се очекује да ће, као реакцију на Лајев инаугурациони говор који доживљава као велику провокацију, Пекинг најпре дати војни одговор у форми маневара, а онда и интензивирати рад на даљем отпризнавању Тајвана, те посегнути за економским санкцијама (Владу у Тајпеју као легитимног заступника целе Кине тренутно признаје само 12 земаља света, углавном из Средње Америке, Кариба и Тихог океана).

И заиста, кинеске војне власти су већ објавиле отпочињање велике ванредне вежбе у којој ће ваздухопловне и морнаричке снаге Народноослободилачке армије Кине опколити Тајван.

Мада тако сложени и крупни маневри не могу бити спроведени без већ постојећих добро разрађених планова, тајминг отпочињања вежбе (трећи дан након Лајеве инаугурације) указује да је повод за њу управо говор новог председника Тајвана.

Преостаје нада да се током њеног одржавања неће десити неки инцидент који би послужио као шибица која ће запалити источноазијско буре барута, као и да ће кинеско руководство бити довољно мудро да не наседне на провокацију из Тајпеја.

Оружани сукоб у Тајванском мореузу, поред људских жртава, нанео би и огромну материјалну и економску штету самој Кини и целом свету, будући да би поморски путеви за њен извоз и увоз били пресечени, а она вероватно потпала и под даље санкције колективног Запада.

Он би и могао да се развије у регионални рат и непредвидиви и потенцијално катастрофални судар великих сила који би имао дугорочне реперкусије по цео свет.

За владајућу ДПП на прошлогодишњим председничким и парламентарним изборима гласало је око 40 посто тајванског бирачког тела, па већина у парламенту припада уједињеној опозицији, која сада ради на томе да позове руководство ДПП на одговорност за финансијске малверзације.

Зато реторика самог председника Лаја, бар у овом тренутку, сама по себи не може представљати пресудни изазов за суверенитету Кине над Тајваном.