среда, 08.05.2024, 07:00 -> 16:47
Извор: РТС
Аутор: Иља Мусулин, дописник РТС-а из источне Азије
štampajДа ли је кинески модел економског развоја најуспешнији на свету и колико су политичке слободе битне за задовољство радом државе
Кина је остварила најдужи континуирани високи коми раст на свету и од краја седамдесетих до епидемије ковида из сиромаштва подигла 800 милиона људи. Мада је њен економски и друштвени развој изложен оштрим критикама са Запада, сами кинески грађани генерално су задовољни резултатима рада њихових државника и бирократа.
Кинеска економија, са укупним обимом од 17,7 билиона долара у 2023, номинално је друга на свету иза америчке, али је далекоисточна држава, када се изврши подешавање у односу на цене, по реалној величини економије, заправо, претекла САД још 2016. године.
Осим што је, дакле, у реалном погледу водећа економија света, Кина је и највећи светски произвођач - чак 30 посто индустријске производње света се обавља у њој. Та многољудна земља је и највећи спољнотрговински партнер за више од 120 држава света.
Упркос значају Кине за светску економију, њене компаније на Западу из године у годину долазе под све жешћи удар разних врста санкција. Оне се делимично правдају политичким и идеолошким разлозима, тиме да је Кина агресивна и ауторитарна држава која жели да поткопа међународни поредак и због свог односа према грађанским слободама не заслужује да тргује и профитира. Штавише, у западном политичком дискурсу кинески економски и друштвени напредак из протеклих неколико деценија се често умањује тврдњама да је упитан, па чак и безвредан, јер га није пратила политичка демократизација.
Разлике у перцепцији демократије
Међутим, док се на Западу, због постојања једнопартјског система, цензуре над политичким дисидентима, те наводног гушења права мањина Кина доживљава као недемократска и ауторитарна држава, сам кинески народ углавном сматра да је домаћа политичка елита одрадила добар посао последњих деценија тако што је за велику већину грађана обезбедила запошљавање, медицинску негу, пензије и континуирани раст животног стандарда.
Интересантно је и да су, због широке акције искорењивања партијске самовоље и корупције, те труда да се конзистентнијим и строжим спровођењем законских прописа зауздају недозвољене активности новонасталих милијардера, које последњих десетак година спроводи влада председника Сија, просечни грађани у Кини уверени да у њиховој земљи постоји права демократија, у смислу бриге власти о добробити обичног народа. По њима, управо су САД, са огромним бројем бескућника, наркомана, затвореника, екстремним социјалним разликама између богатих и сиромашних и партијама које политику воде у корист крупног капитала и интересних група које их финансирају а не гласача, пример недемократије или лажне, искривљене демократије.
Односно, обични Кинези сматрају не само да више људи у њиховој земљи има сигурну егзистенцију него у државама Запада, већ и да су јавни ред и мир, односно, безбедност просечних грађана у Кини на вишем нивоу него у САД или Великој Британији. Јеноставно речено, у кинеским градовима нема пуцњаве и погибије у школама и на универзитетима, образовање и здравствена нега су доступни и онима са најнижим примањима, а путеви и железница су у много бољем стању него у САД, које себе виде као економски најуспешнију и најдемократичнију државу света.
Концепт друштвеног напретка као функција културе и историје
Наравно, иза оваквог схватања демократије и тога чему би друштво уопште требало да тежи налазе се историја и култура. Најпре, пуно векова снажног мисаоног утицаја конфучијанства, које наглашава друштвену стабилност и харомонију између владајућих структура и народа, те од владара захтева ученост, моралну чистоту и највећу могућу бригу у односу на поданике, а од ових очекује верност, да остану мирни и вредно обављају своје дужности, обликовало је кинеско виђење идеалног друштва и свест о томе да политичка елита треба да буде једна врста чврстог али добронамерног старатеља над популацијом.
Треба имати на уму и да је од средине 19. века све до краја Културне револуције, половином седамдесетих година прошлог века, Кина пролазила кроз низ ратова са страним силама и унутрашњих сукоба и превирања, попут масовне глади и идеолошких прогона, који су однели десетине милиона живота, што је несумњиво утицало на снажну жељу за стабилношћу и миром.
Ту су и комунистичка теорија и пракса, која наглашава егалитарност, настоји да ублажи друштвене разлике и сељацима, радницима и војницима пружи поштовање и друштвени статус какве они генерално не уживају у капиталистичким земљама, где су узор приватни предузетници,банкари и берзански шпекуланти.
Због свега тога вероватно није изненађење да је Истраживање о светским вредностима спроведено у 2020. години показало да чак 95 посто кинеских испитаника преферира безбедност у односу на политичке слободе.
Уосталом, њихова земља има популацију од 1,4 милијарди људи и само одржати мир, нахранити и запослити толике народне масе, поготово када се у обзир узму све географске и климатске, језичке и културолошке разлике унутар земље, захтева огромну мудрост и вештину у управљању. Увођење вишепартијског система у таквим условима могло би да делује попут центрифугалне силе која дели и цепа друштво, па је и с те тачке гледишта јасно зашто кинески грађани имају знатно више стрпљења и разумевања за централизовани једнопартијски политички систем, него становништво у земљама Запада.
Наравно, могуће је да ће у скоријој будућности, услед раста економског просперитета и социјалне сигурности, материјално богаћење постати мањи прироритет за кинеске грађање, те да ће политичке слободе добити више на значају у њиховој свести, али за сада, они су, генерално, задовољни оним што је остварено у протеклих неколико деценија.
Завидни резултати
И заиста, у четири деценије до почетка епидемије ковида у најмногољуднијој земљи света је из сиромаштва извучено око 800 милиона људи и влада у Пекингу је и званично објавила да је искоренила екстремно сиромаштво.
Тај убрзани развој наравно није прошао без проблема. Неки од њих су били велико загађење животне средине, експлоатација радника, прегрејавање тржишта некретнина, вишак производних капацитета и маса лоших дугова - тешкоће које су се могле видети и у другим државама које су извршиле индустријализацију брзим темпом.
Ипак, Кина је остварила највиши и најдужи економски раст у историји човечанства (при чему се, наравно, није ослањала на колонијалну експлоатацију туђих људских и материјалних ресурса). По подацима Светске банке, она је константно бележила високи раст од преко пет одсто од 1977. до 2019. године, и, мада осетно нижи од почетка пандемије ковида наовамо, њен економски раст се наставља све до данас.
Илустрације ради, просечни раст БДП-а у Кини за период од три и по деценије између 1978. и 2012. износио је чак 9,4 процената, уз невероватне скокове од 15,2 посто у 1984. и по 14,2 процента у 1992. и 2007.
Земља је у међувремену прешла и пут од масовног произвођача одеће, играчака и намештаја, у државу најсавременијих технологија у областима као што су електронска индустрија, програмирање, телекомуникације или свемирска технологија. Односно, трансформисала се у земљу технолошких иновација и светског лидера у науци, која више није просто "фабрика света“, већ и расадник знања.
Њен модел социјалистичким назорима прошараног контролисаног капитализма, у којем се охрабрује приватно предузетништво (примера ради, у двадесетогодишњем периоду на прелазу из прошлог у овај век у Кини је основано 30 милиона приватних предузећа, а 80 посто радника у Кини данас запошљавају приватне компаније), али централна влада пажљиво бира стратегије развоја док локалне власти бију конкретну битку за привлачење страног и домаћег капитала, сада је узор за многе, нарочито у Азији и, чини се, постепено надјачава западне моделе развоја.
Цео свет није и не треба да буде исти, а политичком уређењу и слободама реч треба да имају грађани те земље, а не стране владе и медији. Кинески модел развоја заслужује да буде проучаван и поштован, а кинеска предузећа у иностранству прихваћена без идеолошких предрасуда.
Коментари