Двадесет година од највећег проширења ЕУ

Осам бивших комунистичких земаља Источне Европе – Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија – и два медитеранска острва, Кипар и Малта, постали су чланице Европске уније. У једном дану број чланица порастао је са 15 на 25.

Становништво Уније је са 370 милиона порасло на 455 милиона, а територија проширене Уније протезала се од Атлантика до граница Русије.

Осим што је највеће у историји ЕУ, ово проширење се сматра и симболичким уједињењем континента, који је деценијама био раздвојен Гвозденом завесом током периода Хладног рата.

Шта је коме донело проширење 

Двадесет година касније, у јеку нових геополитичких тензија, проширење је поново једна од централних тема. Док се институције ЕУ припремају за пријем нових чланица на Балкану и истоку Европе, највеће проширење у историји нуди лекције за оно што би могло да се деси у будућности.

"Биг банг" проширење из 2004. несумњиво је донело економски успех, у неким случајевима спектакуларан.

Већина нових чланица удвостручила је свој бруто друштвени производ, а у случају балтичких земаља БДП је чак троструко већи данас него 2004. године.

Просечни економски раст Естоније је био осам одсто, Пољске, Словачке и Малте седам одсто годишње, упркос финансијској, економској кризи и ковиду 19. Пољска је као нето корисник буџета ЕУ за 20 године из европске касе добила око 160 милијарди евра бесповратних средстава.

У целини, нове чланице су са 58 одсто економског просека ЕУ стигле до 82 одсто у 2024. години.

Поређења ради, Србија је данас на 44 одсто европског просечног БДП-а Европске уније.

Економија Словачке данас је већа од свих економија Западног Балкана заједно.

Разлике између нове и старе Европе

Проширење је донело предности и старим државама чланицама: ново тржиште од 74 милиона становника, више могућности за трговину и инвестиције. Извоз западноевропских земаља на исток данас је у неким случајевима скоро петоструко већи него пре 2004. године, што је био један од генератора раста.

На политичком плану, успех може да делује мање спектакуларно. Разлике између "нове" и "старе" Европе биле су видљиве већ на почетку, током америчке интервенције у Ираку.

Поделе Исток–Запад су биле јасно изражене и током мигрантске кризе. Мађарска за време премијера Виктора Орбана и Пољска током осмогодишње власти партије Права и правде виђене су као "нелибералне" демократије, са нарушеном владавином закона и слободом медија.

Страховања постоје да би тим правцем могла да крене и Словачка Роберта Фица.

Ново приступање ЕУ с додатним опрезом 

Многе је то навело на закључак да су ове земље неспремне ушле у ЕУ и да зато треба бити додатно опрезан са пријемом данашњих земаља кандидата.

Ипак, многи аналитичари указују на то да би стање демократије и владавине права у земљама Источне Европе било вероватно много горе да није било приступања ЕУ.

Показало се да чланство у Унији само по себи није гаранција против назадовања, а показало се да је демократија рањива и у старим чланицама ЕУ. Ипак, тамо где је изостала кредибилна перспектива чланства, ситуација са владавином права је махом лошија, од Балкана до Турске.

За многе, слична логика важи и на плану безбедности и геополитике. Проширена, већа Европа значи јача и сигурнија Европа.

Шарл Мишел, председник Европског савета, каже да је "застрашујућа" и сама помисао како би се данас мања и слабија ЕУ, са само 15 држава чланица, суочила с ратом Русије против Украјине.

"Појавила би се нова гвоздена завеса на Истоку, Русија би окупирала ове земље – барем идеолошки и политички, а ЕУ би била много рањивија", сматра Мишел.

Ипак, замор од великог проширења на исток завладао је европском политиком у годинама након пријема велког броја нових чланица (10 плус Румунија и Бугарска 2007. године, плус Хрватска 2013). Чланство Западног Балкана, обећано у Солуну 2003, отишло је дубоко у други план, а нова политика проширења деловала је као инструмент да се ово питање одложи, уместо да се успешно заврши.

Рат у Украјини и балкански скептицизам

Рат у Украјини трансформисао је дебату о проширењу. Геополитика је учинила оно што је до јуче било незамисливо. Украјина и Молдавија експресно су започеле преговоре о чланству, Грузија је добила статус кандидата. Лидери ЕУ сада једногласно кажу да је проширење геостратешка инвестиција у мир, безбедност и просперитет континента.

Поводом годишњице великог проширења, Шарл Мишел поново поручује да ЕУ треба да буде спремна до 2030. за пријем нових чланица. Европска комисија и друге институције започеле су припреме за ЕУ са више од 30 земаља.

Међутим, тај замах још није стигао до Србије и Западног Балкана, где и даље преовлађују скептицизам и мањак интересовања за европске интеграције.

То је можда разумљиво, после двадесет година проведених у чекаоници, али, по многима, носи ризик пропуштања још једног воза ка Европи и историјске шансе за прикључак са главним током континента.

По речима једног бриселског званичника, први пут у последњих двадесет година ЕУ је заинтересованија за проширење него што је Балкан заинтересован за улазак у ЕУ.

Две деценије Србије на европском путу

Где је била Србија те 2004. године? Још далеко од дебате о чланству, заокупљена нерешеним односима у државној заједници са Црном Гором, незавршеном сарадњом са судом у Хагу и нерешеним статусом Косова и Метохије, о чему је тек требало да почну разговори.

Тадашње руководство надало се позитивној "студији о изводљивости" Брисела, као првом кораку у преговорима о Споразуму о стабилизацији и придруживању.

Бројне политичке препреке и мањак унутрашњег консензуса о ЕУ, али и политичке воље земаља чланица, учинили су да сви ови кораци узму много више времена него што је очекивано.

Србија је преговоре о чланству започела тек десет година касније, 2014. године. За десет година преговора отворила је 22 од укупно 35 преговарачких поглавља, затворила је два. У последње две и по године није отворено ниједно поглавље.

Поређења ради, Словачка је своје преговоре завршила за 36 месеци, Хрватска за шест година.

Те 2004. године, за многе земље Источне Европе завршено је путовање које је почело петнаст година раније, падом Берлинског зида. Путовање Србије и крајња дестинација и даље су неизвесни, као и пре 20 година.