Гашење ватре у Источној Азији – да ли ће Си Ђинпинг посетити Јужну Кореју упркос њеној антикинеској политици

У главном граду Републике Кореје, Сеулу, јуче је одржан састанак заменика и помоћника министара иностраних послова Кине, Јапана и домаћина Јужне Кореје.

Реч је о важном сусрету који би требало да отвори пут за сусрет лидера те три земље, који су последњи пут заједно разговарали још 2019. године, и који би могао да допринесе поновном успостављању међусобног поверења и смањивању војнополитичких тензија у Источној Азији, где је у току трка у наоружавању и јасно блоковско дељење, које подсећа на хладноратовска времена.

Јужнокорејски медији ових дана пишу и о томе да је кинески председник Си Ђинпинг током недавног сусрета с јужнокорејским премијером Хан Дук Суом, уприличеног поводом отварања Азијских игара у кинеском граду Хангџоу, рекао да ће озбиљно размотрити посету Сеулу, што се доживљава као најава да би кинески лидер могао да ускоро пристане на посету јужнокорејској престоници и сусрет с председником Јун Сук Јолом.

Председник Си, који је још у децембру прошле године примио званични позив свог јужнокорејског колеге, последњи пут је посетио Републику Кореју још 2014. године, а имајући у виду скорашње трзавице између владе председника Јуна и власти у Пекингу, његова нова посета ипак би могла да још извесно време остане у домену лепих жеља.

"Греси" Сеула у односу на Пекинг

Наиме, јужнокорејски председник Јун је разљутио Пекинг и проузроковао његов званични протест када је у свом интервјуу агенцији Ројтерс пред одлазак у званичну посету Вашингтону раније ове године изјавио да је тајванско питање проблем који се не тиче само тог острва и (матице) Кине, већ целог света, као и Северна Кореја.

Он је тиме практично сугерисао да статус Тајвана не сматра за унутрашње питање Кине, већ међународни проблем о којем се питају и друге државе. Гледано из Пекинга, тајванско питање не трпи поређење са Северном Корејом будући да је она у потпуности међународно призната држава, чланица Уједињених нација, док је Тајван провинција унутар Кине.

Даље, у настојању да парира нуклеарној опасности која јој прети са Севера, Република Кореја је ове године издејствовала од Вашингтона право да њен војнополитички врх буде консултован у вези распореда и употребе америчких нуклеарних бомби.

Подморнице САД наоружане нуклеарним ракетама почеле су да пристају у луци Бусан, што је, тврде амерички медији, први пример уношења америчког нуклеарног оружја на тло Јужне Кореје од завршетка Хладног рата.

То "дељење" америчког нуклеарног арсенала, односно уношење америчких нуклеарних пројектила на "мала врата" у кинеско "двориште" сигурно је нешто што не одговара Пекингу, поготово када се има на уму колико је Јужна Кореја географски близу Кини.

Исто се може рећи и за јачање веза Јужне Кореје са НАТО-ом, посебно његовим европским чланицама, које планери у Вашингтону виде не само као инструмент за подизање снаге и технолошког нивоа европских војски, већ и за опкољавање и војно зауздавање Кине.

Гашење ватре?

Плашећи се реакције Пекинга у форми бојкота јужнокорејске робе и других санкција, попут забране групних тура која би њихову земљу лишила милиона кинеских посетилаца, јужнокорејска опозиција је жестоко критиковала владу председника Јуна и та критика, односно, свест о потреби да се из економских разлога побољшају односи са Кином, вероватно су подстакли државно руководство у Сеулу да тражи сусрете с највишим кинеским званичницима.

Такође, владу у Сеулу вероватно брине и могућност да би Пекинг, следећи пример Москве, могао да, у контексту наоружавања Тајвана, дуплирања јапанског издвајања за одбрану и увођења морнаричких ефектива европских чланица НАТО-а у воде уз кинеску обалу, одлучи да уклони ограничења на помоћ суседној Северној Кореји и тој држави омогући слободнији приступ кинеском тржишту, па можда и оружју.

Пекинг би на тај начин могао да чвршће подупре Северну Кореју као једну врсту штита или тампон зоне која апсорбује војни притисак САД и њених савезника на североисток Кине. Сусрет на највишем нивоу, дакле, у том погледу био би важна прилика за владу у Сеулу да, нуђењем економских подстицаја или извесних спољнополитичких уступака, покуша да поправи односе са Пекингом и убеди га да не стане одлучније иза режима у Пјонгјангу.

Штавише, судећи по извештавању јужнокорејске новинске агенције Јонхап, која је прошлог викенда пренела да је премијер Хан замолио председника Сија да подржи план јужнокорејске владе за давање колосалне економске помоћи Пјонгјангу у замену за његово одрицање од нуклеарног оружја, чини се да власти у Сеулу још увек верују да би Кина могла да одигра важну улогу у денуклеаризацији Северне Кореје (која би, наравно, највише ишла у прилог управо њима).

Интерес Кине

С друге стране, могуће је да је руководство у Пекингу проценило, да упркос јачању војног савеза Сеула и Вашингтона и несугласица с Јуновом владом око Тајвана, постоји потреба да се одржи економска размена са Јужном Корејом с обзиром на пад потражње за кинеском робом у Европској унији проузрокован тамошњом рецесијом и на кидање економских веза с немалим бројем америчких компанија услед геополитичких тензија.

Мада се влада у Сеулу званично солидарисала са политиком економског раздвајања од Кине коју, претећи санкцијама, својим војнополитичким савезницима диктира Вашингтон, она наставља напоре да од САД избори што је веће могуће изузеће за дивове јужнокорејске електронске индустрије "Самсунг електроникс" и "СК Хајникс", који по 40 одсто своје производње чипова остварују у многољудној комунистичкој држави.

Није претерано рећи да та јужнокорејска предузећа имају стратешки значај за Кину као извори најсофистициранијих технологија у области производње за савремену привреду виталних полупроводника.

Заправо могуће је да, као и у случају Тајвана и Филипина (који од доласка на власт председника Фердинанда Маркоса млађег све дубље клизе у војни загрљај Вашингтона), и када је Јужна Кореја у питању Пекинг намерава да заузме прагматичан став у којем, прихватајући чињеницу да не може да ослаби или елиминише амерички војнополитички уплив, настоји да утиче на политику друге стране у вези проблема који су му битни кроз јачање трговинске размене, односно, њено економско везивање за себе.

У том смислу евентуална посета кинеског председника Сија Сеулу можда не би била изненађење упркос бројним "гресима" коју је Јунова администрација починила у својој политици према Кини, мада је такође вероватно реално очекивати да кинески лидер неће превише журити с "озбиљним разматрањем" те посете.