Немачка готово да више нема функционалних склоништа за случај рата, треба ли градити нове бункере

Данас је тешко у Немачкој пронаћи бункер, осим у музејима. Најпознатији пример налази се у долини реке Ар.

Од 1971. тамо је за време Хладног рата постојало готово 900 канцеларија и више од 930 спаваћих соба спремних за немачку владу – у бункеру. Међутим, он никад није био коришћен и данас посетиоци ту могу обићи "Документациони центар Владиног бункера“.

Након завршетка Хладног рата, усталила се идеја да склоништа више нису потребна. Од 2007. на снази је одлука савезне и покрајинских влада да више не одржавају јавна склоништа, већ да их постепено уклањају или преуређују.

Тако су неки високи бункери претворени у стамбене зграде, а дубоки бункери у гараже. Други пак пропадају.

Само на подручју града Есена раније је постојало око 1.300 склоништа, од којих је већина већ затворена. Ниједан бункер у граду није више функционалан. У Менхенгладбаху се бункер изграђен крајем шездесетих данас користи као јавна гаража. Бункер из Другог светског рата служи као уметничка галерија.

Тек трећина бункера остала у функцији

Руски напад на Украјину поново је скренуо пажњу на цивилну заштиту – расправа о бункерима поновно је започела. Савезна влада је зауставила затварање склоништа и наредила процену стања. Више од годину дана касније, Савезна агенција за имовину објавила је извештај.

Према том извештају, у Немачкој тренутно постоји свега 579 јавних склоништа с укупним капацитетом за око 480.000 људи. То је довољно да заштити свега пола процента становништва земље.

Како је први пренео портал Виртшафтсвохе пре неколико седмица, савезне власти знале су да је број бункера мизеран, али је конкретна бројка још мања од очекивања.

Тај портал наводи да је на врхунцу Хладног рата Западна Немачка имала око две хиљаде бункера за 2,3 милиона људи. Број бункера у комунистичкој Источној Немачкој никад није прецизно утврђен, јер савезне власти нису преузеле бригу о њима после уједињења.

Међутим, и ово мало данашњих бункера који нису претворени у гараже и музеје нису редовно одржавани.

"У принципу је могуће да се поново ставе у функцију", наводи Савезна агенција, али време и трошкови зависе од нивоа заштите које склоништа треба да пруже – од заштите од рушевина до одбране од нуклеарних опасности.

Требају ли Немачкој уопште склоништа?

Али, да ли је уопште корисно поново активирати или градити нове бункере? Михаел Фос, професор за истраживање криза и катастрофа на Слободном универзитету у Берлину, сумња у то.

"Расправа о бункерима је само димна завеса“, критикује он.

Иако су склоништа пожељна, држава за то не издваја довољно новца. "С обзиром на ограничена финансијска средства, можемо ефикасније да их искористимо за цивилну заштиту него градњом бункера“, каже Фос.

Као пример наводи сирене за опасност које данас не функционишу свуда како треба. О тим мањкавостима било је речи и током великих поплава на западу Немачке пре две године када је страдало двестотинак људи. Многи нису упозорени на време.

Савезни завод за заштиту становништва и помоћ при катастрофама такође изражава опрез. "Изградња нових бункера са веома високим нивоом заштите кошта много новца и, пре свега, много времена“, рекао је руководилац тог завода Ралф Тизлер прошле године за Тагесшпигел.

Он се залаже да се, ако буде морало, као склоништа користе постојеће станице метроа или подземне гараже.

Стручњак за кризне ситуације и катастрофе Фос примећује да друштво више нема свест о цивилној заштити: „Потребна је друштвена дебата о томе шта заправо значи цивилна заштита. То је основа свега другог.“

Према његовом мишљењу, расправа о бункерима скреће пажњу са тог основног питања.