Дојче марка и даље живи, макар у главама и срцима многих Немаца

"Немачка марка је нешто што неки Немци воле више од сопствене жене.“ Тако је у октобру 1997. тадашњи савезни министар финансија Тео Вајгел (ЦСУ) описао однос бројних Немаца с њиховом валутом. И мада Немци у новчаницима већ више од 20 година не носе марке него евре, у главама (и срцима) многих грађана Савезне Републике марка и даље "живи“. Зар није кугла сладоледа за коју се данас мора издвојити и по два евра, својевремени коштала једва 30 фенинга?

Д-Марка је била симбол немачког привредног узлета након Другог светског рата. Марка је постала мит. Када је пре тачно 75 година, 21. јуна 1948. та валута уведена у западнонемачким окупационим зонама, рафови у продавницама попунили су се преко ноћи. Трговци су извадили робу из складишта, робу коју су тамо чували, јер нису имали поверења у дотадашњу валуту, немачку рајхсмарку.

Друга најважнија валута

У деценијама које су уследиле, западнонемачка марка постала је друга најважнија валута света, одмах иза америчког долара. Но, тај велики "рез“ 1948, односно прелазак на нову националну валуту, био је истовремено и велики шок. Уштеђевина бројних грађана се "истопила“. За 100 рајхсмарака на штедној књижици добили су само 6,50 нових марака. Истовремено су плате, станарине и порези једноставно трансферисани у нову валуту по начелу 1:1.

Сваки грађанин тада је добио једнократну премију од 40 марака, а додатних 20 марака месец дана касније. Редуковање понуде новца на тржишту био је темељ стабилне валуте. Са црног тржишта је нестала компензациона трговина, баш као и алтернативно тржиште на којем се плаћало – цигаретама.

Велики тест зрелости за немачку марку уследио тек неколико деценија касније и то сасвим неочекивано: "Ако дође немачка марка, ми остајемо. Ако не дође, идемо к њој!“ То су узвикивали становници тадашњег ДДР-а током јесени 1989, јесени великих промена. Још и пре политичког уједињења Немачке, Д-Марка је 1. јула 1990. заменила ДДР-Марку. Курс по којем је источна валута мењана за западну био је 1:1.

Тадашњи савезни канцелар Хелмут Кол (ЦДУ) инсистирао је на брзом креирању привредне и монетарне уније – и то упркос упозорењима из Бундесбанке (Немачке централне банке). Проблем је био то што се, након увожења Д-Марке као званичне валуте, планска привреда ДДР-а преко ноћи нашла у турбулентним водама капиталистичког система тржишне економије.

Једанаест година касније, у новогодишњој ноћи 2001-2002. стигао је евро. Нова европска валута заменила је марку, лиру, франак, шилинге…. Након почетне еуфорије и у Немачкој је уследило нагло отрежњење. Многи Немци су евро доживели као "Теуро“ (игра речи којом се сигнализира да је с увођењем евра све поскупело, прим. ред.) – без обзира на то што су статистичари и економисти тврдили другачије.

Многи су приликом коришћења нове валуте у продавницама, кафићима или код фризера имали осећај да је марка конвертована у евро у односу 1:1. Реч "Теуро“ је у првој години након увођења евра проглашена за реч године у Немачкој.

Било је и много оних који су предвиђали да ће заједничка валута с Италијанима и Грцима кад-тад постати неконвертибилна и "мекана“ и да тржишта у њу неће имати поверења. Тадашњи канцелар Кол био је свестан скепсе, како је то касније признао у једном интервјуу: "Ми бисмо врло вероватно изгубили на референдуму о увођењу евра и укидању немачке марке.“

Која је валута стабилнија?

Која се валута на крају показала као стабилнија? Немачка марка или евро? То је – евро! За 25 година његовог постојања, Европска централна банка (ЕЦБ) успела је да оствари свој циљ, а то је просечна годишња стопа инфлације од два одсто. Анкете Европске уније осим тога показују да евро има велику подршку: више од 80 одсто Немаца и више од 70 одсто грађанки и грађана Европске уније подржава заједничку валуту.

Ипак, скепса према евру није у потпуности нестала и још увек има о оних који чезну за марком. Бивши главни економиста ЕЦБ Отмар Исинг жељу за повратком марке сматра носталгијом, како је то рекао 2018. године: "Распламса се дискусија око цене кригле пива на Октоберфесту у Минхену и људе забораве да су и у време марке цене расле из године у годину.“

Тако отприлике изгледа и комплексно објашњење раста цена кугле сладоледа, које су на први поглед заиста безобразно високе: плате су порасле, порасла је куповна моћ, порасле су цене сировина и енергије за произвођаче, више је бирократије. А они који још увек негде код куће имају залихе старих немачких марака, или их случајно открију на бакином тавану, за њих не могу ништа да купе. Али, код Бундесбанке и даље могу да их замене за евро .