Читај ми!

САД и кинеске црвене линије – Тајван разматра да се стави под амерички нуклеарни кишобран

Опасни дискурс који позива на укључивање острва под амерички нуклеарни кишобран развија се на Тајвану. Такав развој ситуације несумњиво би био кршење још једне важне кинеске црвене линије и само би увећао вероватноћу ратног сукоба.

Ових дана Министар иностраних послова Тајвана Џозеф Ву потврдио је медијима на том острву да се у комитету парламента посвећеном одбрани у мају по први пут расправљало о могућности да се Тајван стави под амерички нуклеарни кишобран.

Та његова изјава покренула је дебату у медијима у којој заговорници те опције тврде да би она деловала превентивно у смислу да би одвратила комунистичке власти у Пекингу од евентуалне војне интервенције у сврху стицања контроле над том острвском провинцијом, која им је отказала послушност још давне 1949. године.

По њима, проглашење да САД узимају Тајван под заштиту својих нуклеарних снага представљало би и јасан сигнал посвећености Вашингтона одбрани Тајвана и допринело би учвршћивању стабилности и мира у региону Источне Азије.  

На Тајвану, нарочито у редовима опозиције, међутим, има оних који схватају да би такав потез за матицу Кину представљало озбиљније кршење њених црвених линија у вези Тајвана од посете (сада већ бивше) председавајуће Конгреса Ненси Пелоси и других америчких парламентараца том острву и јавних изјава председника Џозефа Бајдена да ће САД војно бранити Тајван у случају евентуалне кинеске интервенције

Односно, за власти у Пекингу укључење Тајвана у амерички нуклеарни кишобран била би нова велика провокација која би, уместо да га одговори од војне интервенције, заправо могла да га подстакне да се у њу брзо упусти како би спречио даљу ерозију свог суверенитета и потпадање дела своје територије под чвршћу америчку контролу. 

Јачање америчког нуклеарног присуства у Источној Азији

Овде ваља поменути и шири регионални контекст, чињеницу да су утицајни јапански политичари у парламенту те државе, у страху да би влада у Пекингу могла да се поведе за примером Москве, неколико месеци након почетка руске војне интервенције у Украјини затражили дебату о томе да се дозволи присуство америчког нуклеарног оружја на територији Земље излазећег сунца и то да је Република Кореја прошлог месеца управо добила уверавања Вашингтона да ће њен политички и војни врх имати консултативни утицај на распоређивање и употребу америчког нуклеарног оружја.

То подразумева и повремено пристајање подморница и бродова САД наоружаних тим екстремно разорним средствима у јужнокорејским лукама први пут од завршетка Хладног рата. 

Покривање Тајвана нуклеарним кишобраном, заправо, је можда и прави циљ политичке структуре и војног руководства у Вашингтону, који последњих година заоштравају реторику у вези Тајвана и исти све више наоружавају.

Наиме, мада се из америчке престонице често чују процене да ће у Источној Азији избити рат око Тајвана у наредне две или максимално четири године, те постоје оцене да би САД такав сукоб искористиле да покушају да осетно ослабе НР Кину кроз блокаду њених лука, интензивно медијско блаћење и широки спектар санкција, разумно је претпоставити да планери у Вашингтону заправо не прижељкују директан војни судар јер би он и њих пуно коштао.

Радије, демонизирање Кине кроз периодичне медијске кампање које ту земљу приказују као агресивну и позивање на пример Украјине, који се на Западу користи за повлачење паралела са Тајваном, Вашингтон би могао да искористи као изговор за повратак својих трупа на то пацифичко острво и његово укључивање под свој нуклеарни кишобран.

То би био крупан геополитички добитак за САД, који, ако би прошао глатко, без снажног кинеског одговора, за разлику од рата не би довео до губљења живота америчких војника и тектонског поремећаја у светској економији (који би проузроковао цунами инфлације, несташица роба и сиромашења који би неминовно запљуснуо и америчке обале).

Проблем (наводног) недостатка времена

Иначе, када је у питању евентуални војни сукоб две супер силе око Тајвана, дискурс у Вашингтону је да ће Народна Република Кина извршити инвазију на острво са 23 милиона становника које сматра својом неотуђивом територијом најкасније до 2027. године јер би тада требао да се оконча мандат председника Си Ђинпинга.

Он, сматрају аналитичари у САД, има посебне, чак личне амбиције у вези реинтеграције Тајвана пошто је у прошлости служио као заменик градоначелника у Сјамену, кинеском урбаном центру који гледа на Ђинмен (Кинмен), групу острваца која се налази на само десетак километара од обале азијског континента али га контролишу власти у Тајпеју. 

Такође, амерички аналитичари које запошљавају разни опскурни тинк тенкови које финансирају влада и војна индустрија тврде да Пекинг озбиљно разматра интервенцију на Тајвану пошто се сада војно осећа довољно јаким за то, али и због тога што становници тог острва у све већем броју себе доживљавају као искључиво Тајванце, а не као етничке Кинезе настањене на Тајвану. 

У том виђењу, дакле, Пекинг је тај којем истиче време јер се владавина председника Си Ђинпинга ближи крају и слабе родбинске и културне везе између људи на Тајвану и у матици Кини.

Ипак, има и оних америчких стручњака, мање присутних у мејнстрим медијима, који истичу да је Вашингтон тај којем се жури да што пре укрсти копља са Пекингом, јер кинеска морнарица јача невероватном брзином, што мења једначину моћи у региону - најмногољуднија земља производи преко 45 посто свог бродовља света док из бродоградилишта у САД годишње излази мање од једног процента нових пловила на планети. То значи да америчка војска брзо губи предност коју има у квалитету морнаричких снага. 

Још један развој ситуације који не одговара САД је и брза дедоларизација, која угрожава њихову економску моћ и способност да финансијским санкцијама ослабе геополитичког противника. 

По тој школи мишљења, дакле, јастреби у Вашингтону желе да што пре крену у бој, јер се војна и економска моћ САД топе и време ради за Кину.

Прави добитак за Вашингтон

Но, укључивање Тајвана под амерички нуклеарни кишобран и раст присуства америчких војника на острву (којих сада, званично, има само неколико десетина), уз десетине милијарди долара наоружања продатог влади у Тајпеју, прилично је велика корист коју би Вашингтон могао да извуче из своје кампање демонизације Кине као земље која надзире и наводно угрожава западне земље на њиховој теорији преко шпијунских балона, апликација попут Ток Тока, 5 Г мреже "Хуавеја", "тајних полицијских станица" и чега све не.

Јер, војни естаблишмент и политички врх у Вашингтону, нарочито неоконзервативци и политички реалисти, сагласни су у томе да њихова држава треба да очува своју хегемонију у Пацифику и Источној Азији тако што ће наставити да у потпуности војно контролише тзв. "први ланац острва" у близини кинеске обале, који чине Јапан, Тајван и Филипини. Тај циљ биће много лакше остварив ако се Тајван недвосмислено стави под амерички нуклеарни кишобран. 

На Тајвану засада говоре о томе како нема потребе за размештање америчког нуклеарног оружја на њиховој територији, јер се оно може лансирати са подморница и бомбардера и има довољни домет, али то, наравно, не искључује пристајање у тајванске луке пловила опремљених тим оружјем.

Такође, тај дискурс подсећа на медијску кампању НАТО земаља у вези са Украјином, у којој се најпре изјављивало да ће снагама које се боре за интересе тог савеза бити испоручено само дефанзивно оружје, да би се потом сваких пар недеља у гласила протурала идеја о донирању новог типа офанзивног оружја како би се јавно мњење постепено психолошки припремило за сваку наредну ескалацију. 

Зато уопште не би било изненађење ако би Тајван у догледно време најпре на "мала врата" формално ушао под амерички нуклеарни кишобран и америчке подморнице и бродови наоружани нуклеарним ракетама почели да повремено посећују његове луке, да би потом уследила редовна морнаричка и ваздухопловна дежурства и, коначно, дугорочно распоређивање пројектилиа с нуклеарним бојевим главама у силосима на његовом копну. Тиме би Вашингтон однео крупну победу у стратешком шаховском мечу с Кином - под условом да Пекинг претходно не покрене војну интервенцију која би тако нешто предупредила.

Најцрвеније од црвених линија Пекинга

А она је у том случају врло могућа, јер би повратак америчког нуклеарног оружја и војске на Тајван, одакле су повучени крајем седамдесетих након успостављања политичких и дипломатских односа између Вашингтона и Пекинга, значио грубо кршење политике једне Кине и зацементирао де факто независност Тајпеја од матице, што су велике црвене линије за њу. 

Наравно, ако се спроведе, увођење нуклеарног кишобрана могло би властима у Тајпеју чак да да самопоуздање да формално прогласе (де јуре) независност, од чега су се оне до сада уздржавале, између осталог тврдећи да за тако нешто наводно нема потребе јер је њихово острво већ независно. Декларација независности, наравно, највећа је од свих црвених линија које би биле повод за одлучну војно-економску интервенцију Пекинга.

Зато би спровођење идеје о америчком нуклеарном кишобрану на Тајвану том острву пре донело рат и огромну штету него одвраћање и заштиту, како то националисти, нарочито они из редова Демократско прогресивне партије председнице Цај Ингвен, мисле.

Америчке узде за Тајван

За крај, ваља поменути и да су власти на Тајвану, од шездесетих до осамдесетих година прошлог века радиле на производњи сопствене нуклеарне бомбе, на шта их је подстакао кинески програм за развој тог оружја и прва (успешна) нуклеарна проба, коју је Пекинг извршио у октобру 1964. у пустињском подручју Лоп Нур у провинцији Синђијанг, где је тада детонирана бомба снаге 25 килотона. 

Међутим, САД, које су током седамдесетих и почетком осамдесетих радиле на томе да се политички зближе са владом у Пекингу како би изоловале и ослабиле Совјетски Савез извршиле су јак притисак на власти у Тајпеју да се одрекну свог програма развоја нуклеарног оружја. 

Међутим, времена су се променила. Матица Кина сада је, мада номинално друга, заправо, реално прва економија света са завидном и растућом војном моћи, која се огледа у великом ракетном арсеналу, бројном ваздухопловству и морнарици.

Пекинг и Москва, за разлику од Маовог доба када су постајали бројни територијални спорови и идеолошке несугласице у тумачењу комунистичке мисли и око тога која од две земље би требало да предводи светску комунистичку заједницу, сада имају снажне економске, војне и политичке стратешке везе. САД виде матицу Кину као свог највећег геополитичког такмаца који би ускоро могао да им преузме престо највеће светске силе.

Даље, домаћа тајванска нуклеарна бомба, као и седамдесетих година прошлог века, ни сада не одговара САД стога што би подразумевала и већу политичку независност Тајпеја од њих. 

Зато је сигурно да би проглашење америчког нуклеарног кишобрана над Тајваном одговарало Вашингтону не само у смислу јачања војног зида у Пацифику против НР Кине, већ и као инструмент којим би се Тајван држао у подређеном положају. Много упитније је, међутим, да ли би оно заиста било од користи самом Тајвану, како верују загрижени сепаратисти на том острву.

петак, 22. новембар 2024.
1° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње