Јапански војни авиони први пут од Другог светског рата на Филипинима

Два јапанска ловца-бомбардера америчке производње "Ф-15" у уторак су посетила филипинску војну базу Кларк, недалеко од престонице Маниле. Тамо их је већ чекала претходница од око 60 припадника Јапанских самоодбрамбених снага, као и један транспортни авион и летелица за допуњавање горива у ваздуху у саставу јапанских оружаних снага. Ти војни ефективи су у двонедељној посети Филипинима, која би требало да се оконча 11. овог месеца.

Војни аеродром Кларк, који се налази у предграђу града Анхелес на око сат времена аутомобилом од Маниле, током Другог светског рата користиле су снаге тадашње Царске војске Јапана.

У последњих десетак година, од када је постало јасно да Пекинг интензивно ради на јачању своје морнарице и утврђивању атола у Јужном кинеском мору, Јапан и Филипини унапређују своје војне односе, што се огледа и у продаји јапанских радара и патролних бродова Манили.

Токио и Манилу зближавају страх од јачања кинеске војне моћи и чињеница да имају територијални спор са најмногољуднијом земљом света. Ипак, наведени "историјски" догађај несумњиво је подстакла америчка стратегија јачања војних савеза са традиционалним политичким и идеолошким истомишљеницима у западном Пацифику и стимулисања њиховог међусобног повезивања, која за циљ има обуздавање кинеског војно-политичког утицаја у том региону.

Омогућила га је промена власти у Манили, где је у јуну антиамерички настројени председник Родриго Дутерете своју функцију препустио Фердинанду Маркосу млађем, сину диктатора који је у прошлости двадесет година владао Филипинима уз економску и војну помоћ САД.

Старији Маркос је уживао подршку Вашингтона јер је сузбијао комунистичку герилу у својој земљи и важио за брану од даљег ширења те идеологије у региону Југоисточне Азије, где су Вијетнам, Лаос и Камбоџа прешли у црвени табор. Млађи Маркос је након шест година отклона од Вашингтона и политичког и економског зближавања са Кином па и Москвом, који је Дутерте покушавао да спроведе из анимозитета према критикама које је трпео од америчких званичника и медија, кормило своје државе поново усмерио према САД, упркос реторици да се залаже за њену неутралност у међународним односима.

Некада непријатељи, сада савезници

САД су 1898. године у склопу свог рата против Шпаније извршиле инвазију на Филипине, где су наишле на жесток отпор домаћих родољуба који су угушиле у крви.

Америчку колонијалну владу прекинуо је силовити јапански напад предузет са Тајвана одмах након удара на Перл Харбур крајем 1941. и почетком 1942. године, који је војску под командом генерала Дагласа Мекартура принудио на потпуно повлачење. Она се, међутим, вратила на Филипине две и по године касније, у јесен 1944. након велике битке за Лејте током које су Јапанци први пут извршили камиказе нападе на америчка пловила.

Током борби за ослобађање Филипина, у којој су поред Американаца учешће узели и домаћи герилци, јапанске снаге су, сматра се, побиле неколио стотина хиљада цивила, а по суровости нарочито је остао упамћен масакр у престоници Манили, у којем је, верује се, настрадало више од 100.000 Филипинаца.

Иако су Филипини 1946. године прогласили независност, америчке трупе остале су на његовој територији. Оне су се трајно стационирале током трајања Хладног рата, а њихова највећа упоришта била су управо поменута ваздухопловна база Кларк и поморски комплекс у заливу Субик, оба на острву Лузон на ободу Јужног кинеског мора и недалеко од Тајвана. Одатле је вршено пребацивање људства и наоружања, те снабдевање америчких снага у Вијетнаму током тамошњег крвавог сукоба шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Након пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза Американци су напустили те две базе, али су наставили да буду присутни у земљи са преко 7.000 острва кроз бројне и редовне вежбе са филипинском војском, вршење обуке и заједничке акције усмерене против исламистичке побуњеничке групе Абу Сајаф.

САД су последњих деценија одржавале своје војно присуство у земљи од 108 милиона становника и кроз периодичне ротације војних јединица, које би на Филипинима боравиле по неколико недеља, и кроз складиштење муниције, горива и делова.

Прошлог месеца америчка влада је објавила ново улагање од 66 милиона долара у базе на Филипинима које прихватају америчке војнике у ротацији.

Заједнички интерес за војно повезивање

Укључивање јапанских ваздухоплова у вежбе заједничког деловања и снабдевања с филипинским домаћинима и америчким снагама у тој земљи за циљ има јачање војне координације између савезника Вашингтона, нарочито снажење патрола у Јужном кинеском мору и око Тајвана. Њихов задатак је да оспоре амбиције Пекинга да физички загосподари тим водним пространством и одговоре га од евентуалне интервенције на Тајвану, који је од најсевернијег филипинског острва удаљен само око 320 километара. Оно представља део мозаика или војнополитичког зида у Пацифику који опкољава Кину и протеже се од Јапана на северу, преко Тајвана и Филипина до Аустралије на југу.

Манила се са Пекингом спори око акваторије у Јужном кинеском мору, те је заинтересована за то да америчке, а сада и јапанске трупе, својим присуством онемогуће или отежају

упловљавање кинеских рибарских и војних бродова у воде близу сопствене обале које сматра својом територијом, односно, пошаљу поруку да би у случају евентуалног сукоба у том мору Манила могла да рачуна на помоћ моћних савезника.

С друге стране, Токио страхује да би доминација Пекинга над Јужним кинеским морем могла да угрози његово снабдевање стратешким сировинама, те да би евентуални пад Тајвана под контролу матице Кине не само погоршао општу геополитичку позицију Јапана, већ и довео у питање његове јужне територије, нарочито сићушни архипелаг Сенкаку на који Пекинг полаже право и који лежи на богатим изворима нафте и гаса.