Европски лидери се опиру економском раздвајању од Kине

Прошле недеље, одмах након Блумберговог новог економског форума у Сингапуру и састанка Групе 20 на Балију, одржана је и конференција Организације за економску сарадњу у азијско-пацифичком региону АПЕЦ у Бангкоку.

На сусрету у тајландској престоници учесницима се обратио француски председник Емануел Макрон који се заложио за један јединствени светски поредак у којем државе не морају да се определе да ли су за САД или Кину, упозоривши да је идеја о стварању супротстављених економских блокова "велика грешка" која би нанела штете и САД и Кини.

Председник Макрон, као и канцелар Олаф Шолц и холандски премијер Марк Руте, овог месеца су се састали са кинеским председником Си Ђинпингом, који их је позвао да наставе да развијају економску сарадњу с његовом земљом и да се не приклоне покушајима за њену економску изолацију, односно, да се уздрже од политизације економије како би се обезбедила стабилност у снабдевању и функционисању привреда.

Тај позив, чини се, наилази на разумевање не само председника Макрона који се својим говором у Бангкоку практично супротставио визији Вашингтона о економском одвајању од Кине, већ и немачког лидера Олафа Шолца, који је упркос противљењу коалиционих партнера из редова зелених и слободних демократа посетио Пекинг почетком овог месеца, где се с домаћинима сложио да економско раздвајање није пожељно.

Штавише, холандски министар спољне трговине Лише Шрајенмахер, преноси агенција Блумберг, изјавио је у интервјуу за домаћи лист НРЦ да САД не треба да очекују да ће његова земља беспоговорно следити америчку политику забране извоза чипова и опреме за њихову производњу Кини - холандски АСМЛ држи удео од чак око 80 одсто светске производње фотолитографских машина за прављење чипова, због чега би његово учешће у санкцијама против Кине било од виталног значаја.

Стратегија Вашингтона за слабљење Кине

Ове године интензивира се настојање званичног Вашингтона да кроз забрану или ограничење извоза и систем санкција ускрати Пекингу приступ напредним технологијама у области вештачке интелигенције, информативних технологија и електронске индустрије, па и стратешким сировинама као што су литијум, кобалт и други (ретки) метали.

Вашингтон ради на томе да створи ланце снабдевања који би искључивали кинеска предузећа и састојали се од економских субјеката земаља које су његови војнополитички савезници. Државни врх највеће економије света саветује и захтева од својих компанија и влада савезничких држава да смање свој удео у пословању на кинеском тржишту активнијим трагањем за пословним партнерима у земљама из сопственог политичког блока или измештањем производних капацитета из Кине у друге државе, попут Вијетнама, Тајланда или Индонезије.

Такође, Вашингтон већ неколико година упозорава своје војнополитичке партнере да не дозволе продор кинеског капитала у секторе привреде који су витални за функционисање државе.

Геостратешки циљ економског раздвајања од Пекинга који заговара Вашингтон је да се успори технолошки и економски развој Кине, ослаби њена армија и умањи сопствена и зависност економија савезничких земаља од кинеског тржишта и капитала стварањем одвојених, паралелних привредних светова у којима се подобност за трговину и другу пословну сарадњу одређује не на основу тржишних принципа и економских потреба већ политичке подобности и војних интереса.

То би некада у будућности требало да доведе до ефекта сличног оном у распаду Совјетског Савеза, када су САД и њени западни савезници, као боље економски и технолошки развијени блок, превладали у вишедеценијском исцрпљујућем геополитичком боју суперсила.

Америчко гледање на Кину

Амерички аргументи за сузбијање раста кинеске економске и војне моћи су вишеструки, од тога да је Кина агресивно настројена и има империјалистичке амбиције, да настоји да продре и уздрма америчко друштво, до тога да прети да охрабри ауторитаризам широм света.

Амерички званичници, нарочито они из Демократске партије, по правилу жестоко критикују кинеско руководство за ауторитарност и гушење људских слобода, при чему се често позивају на стање у Хонгконгу, Синђијангу и на Тибету. Упозорава се на амбицију Пекинга да загосподари читавим Јужним кинеским морем и наглашава његова наводна намера да у наредних неколико година силом стави Тајван под своју контролу.

Политичари и коментатори блиски Републиканској партији такође оптужују Кину да није учинила довољно да сузбије епидемију ковида и сматрају је одговорном за губитак преко милиона живота у њиховој земљи. У САД се често говори и о "дугогодишњој крађи" америчке интелектуалне имовине, односно индустријској шпијунажи, и тврди да је кинески економски успон у знатној мери заснован на недозвољеном копирању америчких технологија и условљавањима страних улагања уступањем знања и технологија.

Кина се ових дана оптужује и за нарушавање суверенитета САД због успостављања канцеларија, које функционишу као једна врста "полицијских станица" које прате животе и деловање кинеске емиграције.

Обе партије уједнињене су у уверењу да Кину треба одвратити од војне интервенције на Тајвану и укротити јачањем војних савеза у Индо-Пацифику, те економским раздвајањем.

Покушај Европљана да нађу сопствени пут?

За успешно економско раздвајање од Кине потребна је сарадња мноштва војнополитичких савезника.

И заиста, Вашингтон је већ успео да штапом и шаргарепом убеди немали број земаља попут Аустралије, Филипина, Канаде, па донекле и Немачке, да не дозволе и чак пониште већ реализоване кинеске инвестиције у њихове руднике, важну саобраћајну и телекомуникациону инфраструктуру и обрадиво земљиште, као и да приволи тајванске и јужнокорејске компаније на гигантске инвестиције од више десетина милијарди долара у изградњу фабрика полупроводника у САД, које ће не само донети Америци најновије и најсложеније технологије, већ и осетно умањити зависност тих предузећа од радне снаге и продаје у Кини.

Ипак, земље Европске уније, иако би желеле да се придруже прекоокеанском савезнику Вашингтону у очувању стратешких сектора привреде од кинеског утицаја и, као и до сада, у осуди владе у Пекингу по питању демократије и права мањина, чини се, немају апетита за економско раздвајање од свог највећег спољнотрговинског партнера.

Не само зато што њихове компаније често остварују убедљиво највеће приходе управо на кинеском тржишту и што кинеске инјекције капитала неретко функционишу као спас за њихове крупне привредне субјекте, већ и због опште економске ситуације која је, због поремећаја које су изазвале пандемија ковида, рат у Украјини и санкције против Русије, суморна.

У условима када буја инфлација и европске компаније нагло губе компетитивност јер нису више у стању да добаве јефтине енергенте из Русије, ограничавање извоза у најмногољуднију земљу света, одбијање кинеских инвестиција и стварање ланаца снабдевања из којих су искључени кинески рудници и фабрике било би заиста погубно.

Зато треба опростити званичницима у западноевропским престоницама ако су опхрвани сумњама у вези са тим зашто се у време када себи наносе дубоке ране како би се солидарисали с Вашингтоном у његовом настојању да економски сломи Русију од њих тражи да себи нашкоде и у односима с Кином.