Како су се доктори наука у пољопривреди снашли на селу после пресељења из престонице?
Доктори наука, Мирко и Драгица Ивановић, након пензионисања, из престонице су дошли да живе на његову очевину у Дружетић код Коцељеве. На имању се баве пољопривредом, и шљиву суше на специфичан начин – у пластенику.
Зрелу шљиву Ивановићи пресецају, и од ње одвајају коштицу. У хладу на сеоском имању, у сезони сваког дана за сушење припреме 100кг зрелих плодова. Једноставном процесу, претходиле су, кажу, године истраживања и проналажење сорте која је најбоља за ову технологију.
„Шљиву беремо поподне, негде око пет шест сати, идемо у воћњак, и приближно оберемо неких 100 кг. Док се стигне кући, ту је већ мрак. Сутра ујутру, устајање у пет сати, у пола шест, чај, и после тога долазимо овде и почињемо цепање шљива. Негде до подне, исцепамо тих 100 кг“, наводи Мирко Ивановић из Дружетића.
Драгица Ивановић објашњава: „Раширимо је да би мезокарп био ка сунцу. Да би се тако сушило, уколико шљива остане овако затворена, она се не може осушити за три дана. Онда нам она прави проблем. Јако је важно да буде шљива здрава, да се лепо пресече, и да се стави правилно на сушење“.
У пластенику на сунцу, шљива се спорије суши него у сушарама, и на тај начин, чува се њен квалитет. Од четири килограма свежег рода, Мирко и Драгица добију килограм сувог плода.
„Кад се суши у класичним сушарама, то траје 24 сата, и суши се на 83 степена целзијусових. Ту су физиолошки процеси другачији, све је убрзано. Управо овде је све другачије. Овде иде спорије. Темепратура овде може да достигне 63 степена. Али обично је између 50-60 степени. Кад се постепено процес сушења одвија, онда то утиче на квалитет, ако дижете темепратуру, онда се шећери сагоревају, онда пропадају шљиве, не ваља. Што је нижа температура сушења, квалитет је бољи“, истиче Мирко Ивановић из Дружетића.
Шљива је ове године добро родила, али је лошијег квалитета, додају сложни сузпружници. У домаћинству на 309 метара надморске висине, у сезони која траје око три седмице, произведу неколико стотина килограма суве шљиве.
„За наше пријатеље, за наш род, за нашу децу ово радимо. Задовољство, ништа више. Једва чекамо да почнемо са овим. И зато није тешко устајање у пет, и радимо до увече“, каже Драгица Ивановић.
На питање да ли је - задовољоство бити и на селу, Мирко Ивановић одговара: „Ајој, да вам кажем. Ја сам овде рођен, чим сам завршио студије, сваки петак сам долазио. Чак је било ситуација, да се вратим из иностранства, Париза, и Драгица ме чека на аеродрому, не идем у стан, него идемо у село“.
У биографијама Ивановића су бројни начуни и стручни радови. Мирко је био професор Пољопривредног факултета, а Драгица научни саветник у Инситуту за кукуруз ‘‘Земун поље‘‘. Поносни су на двојицу синова, који су по угледу на родитеље, изабрали исте професије.
