Има ли потенцијала да оживе Жупске пољане, аутентична виноградарска етно-насеља у aлександровачкој Жупи?

Неготинска крајина има своје пивнице, а Жупа пољане, сезонска виноградарска насеља у којима се живело током радова у винограду и справљања вина. За разлику од кућа и подрумима на истоку Србије који су део туристичке понуде, пољане на обронцима Жељина, Гоча и Копаоника су одавно и без људи и без вина.

Једини становник пољане Покрп у којој су још увек видљиви трагови некадашњег живота је Драган Лапчевић чији су преци са врхова Копаоника обрађивали винограде у Жупи. Имали су своје куће и подруме у којима су боравили , тргове на којима су се дружили и славили бербу .

“Било је нараода, на сваком ћошку се пекло у бербу: печива, прасе јагње, свуд је печења било на продају. Било је народа, живота ,одатле се људи поженили и скоро пола село Ботуње се оженило из пољане”, каже Драган Лапчевић из пољане Покрп.

"У доба кад се виноград радио неке пољане су имале и по 300 кућа, то је врвело као у неком мањем граду.. Основа сваке пољанске куће је био подрум, ту је смештено вино, ту је било смештено читаве године , народ са планине је долазио да узме само онолико колико је потребно, али је вино остајало читаве године", наводи Иван Брборић из, Завичајног музеја Жупе.

Током зиме у овим насеобинама које се први пут помињу 1196. године у повељи Стефана Немање остајали би чувари подрума. Одавно нема ни вина, ни чувара. Остале су полусрушене куће и подруми., а и винограда је све мање.

“Видиш ово све су то били виногради, а ево сад готово, затараби се. Те старе куће то се руши, чујеш преко ноћи, руши се, каже Милан Бићанин из пољане Крушевица.Осамдесетих година прошлог века било је покушаја да се пољане сачувају и буду део туристичке понуде, али идеје нису и реализоване па је од више стотина насеља у траговима остало двадесетак.

“И оно пшто је остало представља озбиљан туристички потенцијал , али је потребно, у Неготину је то ипак приватна иницијатива тога овде има нешто мање, мада су се појавиле неке винарије у неколико пољана, тако да се надамо да ће будућност бити извеснија", каже Иван Брборић, из Завичајног музеја Жупе.

Нажалост време чини своје пољане полако нестају а са њима и непроцењива културна материјална и нематеријална баштина жупског краја.