Деца и коњи као мотивација
Нишлија Иван Стевановић, који ради и тренира на једном салашу у Новом Саду, један је од најтрофејнијих српских представника коњичког спорта у препонском јахању. Ипак, његов професионални пут није био лак. Током своје каријере доживео је озбиљну повреду, када је коњ тежак пола тоне пао на њега. Уз бројне преломе, прогноза лекара није му давала много шанси да поново прохода, али се само неколико месеци након несреће, вратио коњичком спорту и трофејима.
Дан пред такмичење, 23. маја 2012. године, пријатељица га је замолила да узјаше њеног коња и истренира га. Моменат касније, нашао се пред највећом животном препреком коју је требало прескочити.
"На самом почетку тренинга, коњ се пропео, бацио на леђа и пао преко мене. Можете да замислите, када један коњ има 500 килограма овако, самим тим, та тежина, је пуно већа кад је у брзини и окрету", каже шампион у препонском јахању Иван Стевановић.
Прво што је рекао након пада колегама које су притрчале у помоћ, било је “Не говорите ништа мојој мајци”. Наредних 42 дана, провео је на ВМА, и тај период је још увек велика траума за његову породицу.
"Иван је био у кревету, ноге подигнуте са неком конструкцијом, где су му пробушена оба колена и екстензија која је ту урађена на извлачење свих тих делова, кукова, карлице, била је повезана са два балона од десет литара воде", каже Мирјана Стевановић, његова мајка.
Иван напомиње да му је неколико лекара рекло да је питање да ли ће поново да прохода. „Једни су говорили да не могу без операције, други су говорили, у том моменту како сам пао, да те панталоне за јахање које сам имао на себи, да ми никад вероватно неће ни требати".
На свој први самосталан корак Иван Стевановић био је спреман због снажне мускулатуре коју је кроз спорт градио од раног детињства, али највећу мотивацију пронашао је најпре у деци коју је тренирао и којима је био узор, али и овим племенитим животињама којима је посветио читав свој живот. Због девојчице коју је спремао за Европско превенство у Аустрији, кренуо је на пут са штакама, како би је на прави подржао. Затим је уследио обрт какав се виђа само у холивудским филмовима.
"Тамо када сам стигао, једноставо сам узео, бацио штаке преко неке ограде, баш зато да не могу поново да се вратим по њих. Након шест месеци сам се опет попео на коња, отишао на такмичење после пада, које је било у два дана, које сам победио, и ето, од тада до дана данашњег могу да кажем слободно да стало само нижем успехе и победе", присећа се Иван.
За његов трофејни повратак, мајка је сазнала телефоским позивом.
“Он је само мени одговорио "Мама молим те, само десет минута, да прође церемонија, победио сам и јављам ти се". Мајка је бацила телефон и пустила сузе радоснице.
Ика, како га од милоште зову најближи, један је од ретких који данас са пуним правом може изговорити чувену Ничеову “Оно што нас не убије, ојача нас”. О томе говоре пехари, само део оних које чува на салашу, док стотину испуњава његову собу у Нишу. Напослетку, то најбоље исцртава осмех победника, који започиње тренинг пред неко ново велико такмичење.
Коментари