Лоша година за производњу малине у Србији

Ове године, производња малине у Србији била је на рекордно ниском нивоу, а на то су, између осталог, у великој мери утицале и временске прилике. Воћари у ариљском крају размишљају како да очувају производњу новим сортама, чија берба траје и током децембра.

Јутарњи мраз у Миросаљцима код Ариља, а у пластеницима Обрадовића приводи се крају децембарска берба малине.

Александар Обрадовић, директор хладњаче у Миросаљцима, каже: "Малина сорте Скај је холандска сорта која рађа два пута годишње. Прва берба је крајем маја, почетком јуна и траје до краја августа. Друга берба почиње половином септембра и траје до половине децембра, максимално. Можемо рећи да је најбољи род ове малине увек на почетку и до средине бербе, након тога квалитет се полако смањује."

Kлиматске промене утичу неповољно на сорте које се гаје под отвореним небом. Због тога су се Обрадовићи одлучили за огледне пластенике.

Александар додаје: "Kасни мразеви, који се дешавају у априлу, почетком маја, утичу на то да наши пољопривредни произвођачи не могу да се ослоне на свој рад и не могу да се ослоне на временске услове који ће бити погодни да та малина и воће дође до руке и касније заврши код прерађивача. Ово је један пример да малина може да се гаји у неким другим условима, контолисаним."

Овакав начин производње подразумева примену најсавременијих агротехничких мера и система, што је свакако скупље од конвенционалног узгоја малине.

Александар Обрадовић, директор хладњаче у Миросаљцима, објашњава: "Од система за праћење ветра, преко структуре земљишта и саме контроле квалитета земљишта, улагања у пластеничку производњу су велика, али веома брзо може да се отплати, уз добар рад, уз примену свих агротехничких мера, које су потребне за овакав вид производње."

Исплативност се огледа у цени килограма малине сорте Скај, која на полицама у маркету кошта око 22 евра. Обрадовићи сматрају да би, уз државне субвенције, овакав вид производње могао да буде једно од решења у очувању малинарства у Западној Србији.

Александар Обрадовић закључује: "И да наши људи из традиционалног модела под отвореним небом, пређу у гајење бобичастог воћа у пластеницима. Што би утицало и на њихову сигурност и стабилност и егзистенцију људи који живе на овим просторима и баве се производњом бобичастог воћа."

Сорта Скај ипак нема укус виламета или микера, а можда је решење у модернизацији производње тих сорти. Ариљско малиногорје је због те ароме још увек препознатљиво на светском тржишту.