Шљивово код Александровца: Сећање на породицу Марковић

Од велелепног архитектонског здања породичног дома и данас застаје дах без обзира на ожиљке прошлости. Пут успеха наследницима трасирао је крајем 19 века Милисав који је основао "Прву винарску кућу" и извозио гражђе у Француску. После преласка Албаније син Драгољуб се лечи управо у овој земљи. Познавање неколико речи француског доводи га до Бордоа и фирме са којом је пословао његов отац.

„Прима га газда и на српском језику пита одакле си из које фамилије и окреће управо његове књиге које је водио. Вратио се тек 1920. године да би 21. sтавио на сто први вињак од вина, које је затекао које је већ почело да мења боју”, прича нам Бранислав Марковић.

1932. стиже и признање из Париза - Гранд при за најбоље вино. Засади и подруми се шире. Укупан капацитет бачви достигао је 682.000 литара. Тих година изграђена је и најраскошнија кућа у Жупи.

„Кућу је пројектовао творац и пројектант Белог двора. Имала је свој водовод, чисту воду, своју струју, изнад се налазила ветрењача коју је учитељ одавде однео", наставља Бранислав.

И није однета само ветрењача. По завршетку Другог светског рата одлуком нове власти Марковићи су остали без ичега и осуђени у име народа.

Бранислав каже да су узета су сва одликовања, које су деда и прадеда добили. “Нас су петоро деце са мајком, братом и бабом избацили на улицу јуна месеца под ведро небо, примио нас је први комшија. Највећа жеља је да ово обновим и да идем до Бордоа и доведем фирму где је мој прадеда извозио вино", наглашава Бранислав Марковић.

Реституцијом наследницима је враћена само оронула кућа пуна успомена, али не и остатак имовине. Подруми у којима је време одавно стало чекају нека боља времена.