Како је Јосиф Панчић на обронцима Таре пре 150 година открио до тада непознату врсту четинара

Две деценије је Јосиф Панчић трагао за краљицом четинара, која је пре 20 милиона година била распрострањена у читавој Европи, али је преживела све хирове геолошких епоха као и ледено доба, у кањону Дрине.

Једна од највећих шумских заједница Панчићеве оморике на Тари је на локалитету Треница у засеоку Поповићи; засеоку које је добило име по свештенику Ђорђију Ђоку Ђурићу, са прозора чије куће је Јосиф Панчић први пут угледао оморику.

Данас 22000 витких стабала „ледене лепотице", како ју је Панчић звао, може се наћи на 52 налазишта Републике Српске и Србије.

“Ми смо успели да са 111 стабала из природних локалитета и то оних за које смо проценили да су најугроженији и за које верујемо да ће брзо нестати ако не предузмемо нешто, сакупили семе, произвели саднице и на три локације подигли семенске плантаже”, наводи проф. др Милан Матаруга, са Шумарског факултета у Бања Луци.

Климатске промене све више угрожавају шумске екосистеме, па је нужно окренути се природи блиском газдовању.

“Природи блиско газдовање не значи ништа друго него да преносимо искуства ове оморике на њене наследнике, јер је она жива, здрава, једра”, каже проф.др Милан Медеравић са Шумарског факултета у Београду.

А почетак туризма на Тари везује се за долазак писца Милована Глишића у манастирске конаке, пре 12 деценија да лечи плућа и од тада до данас балансира се између заштите природе и туристичких посета.

“Нама можда неки кључни документ у наредном периоду јесте план управљања посетиоцима, који ће дефинисати, да кажем, који број посетилаца у ком периоду би требало да буде на неким локалитетима”, наводи Ранко Милановић из НП Тара.

Јасно је домаћинима да туризам јесте економска шанса, али и одговорност тамо где шуме шапућу вековима, где свако дрво памти више од једног живота и где се милују традиција и природна лепота.