Последња воденица поточара у нововарошком крају
У нововарошком селу Сеништа, између брана, језера и хидроцентрала на реци Увац, сместила се и последња воденица-поточара у крају. Воденичари, Љубојевићи, деценијама очекују да их потопи језеро најављене реверзибилне хидроелектране.
На крају села, пред самом клисуром, дрвена поточара још одолева зубу времена и неизвесности. Љубојевићи су воденичари генерацијама, а воденицу су давно већ селили због хидроцентрала.
“Од ’62. или треће меље ова воденица. Увац је одвраћен ’60. године и ово је обновљена, нова воденица са неке старе која је имала три витла на другом месту. Ја и отац правили смо ову воденицу и она ради и дан данас”, прича воденичар Богдан Љубојевић.
Остарила и воденица и воденичар. Одржава је због завета предака, из задовољства и чека градњу бране која ће, осим ње, потпити и кућу и окућницу.
“О овој електрани се прича од ’75. године. Било је тада и на ТВ да креће ’85. године. Међутим, промениле су се власти и времена и то је стало. Покренуло се поново, активирало пре две године да се ово ради”, каже Богдан Љубојевић.
Помоћ за обнављање није добио, али је ушао у књигу. „Тапије у камену" пером и сликом исписао је дугогодишњи новинар-дописник Драгољуб Гагричић, а једна од прича је и о последњој воденици.
“Богдан чека већ 50 година да му заплави брана Клак овај простор и да се сели. И то је једна тужна прича, неизвесност, шта те чека сутра и ко да се сад у тим годинама сели, на ново станиште, да гради нову кућу кад то све има и реку и дрво, бунар и извор”, наводи Драгољуб Гагричић, дописник „Вечерњих новости" у пензији.
Присећа се Богдан, са сетом, како су овде некада млели 30-40 товара жита. Данас, тек по неко самеље хељду или кукуруз. Све је мање и жита и људи. У данима који миришу на пролеће диме се оџаци тек из 7 кућа.
Коментари