Живот под светлом "петролејке"

За њих је време стало. Живе као пре једног века, без иједног електричног уређаја, углавном од онога што произведу у свом домаћинству. Сатима, кроз шуму, путују до лекара, продавнице. Све мање, због година се и усуђују да крену на пут.

“Стиснуто је до краја, што може, може, што не може. Продавнице су четири, пет километара, то све на леђа се мора донесе, нема пута, нема ништа, немаш ког да нађеш, људи и што имају превоз, не могу да дођу по овај пут” каже Душан Миловановић из Миљковице.

Душан живи са болесном супругом и сином, од минималне пензије. До прошле године чували су стоку, али више нису били у могућности да обезбеде храну. Најтеже им падају дуге зимске ноћи, уз једину разоноду, транзистор и петролејску лампу.

“Петролеј кад одеш да купиш, чуде се шта ћети, кад сам му ја после рекао за осветљење, каже не могу да ти верујем. Лампа, али и ту је проблем, једну лампу имам, стакло немаш где да нађеш, немаш где сад стакло да купиш за лампу, ту лампу чувам, пукне стакло, нема више” додаје Душан.

“Како су живели онда, како су онда живели, тако живе и дан, данас. Немају пута, немају струје, на жалост, његов син, који је већ момак, он не зна шта је телевизор” истиче се Мирољуб Антић, из Миљковиц.

Струја никад није стигла ни до домаћинства Душанове тетке, Милијане.

“Нема ни струје, нема ни пута, ништа. -Па како се живи? -Па како се мора, брате слатки, деца отишла. И што би дошли нешто да одраде, да помогну, не може, нема пута, не може да се дође до куће” објашњава Милијана Миловановић из Миљковице.

Горан Лазаревић пензију је зарадио у Београду. Вратио се у родни крај, пре свега због здравља и чистог ваздуха, подно планине Видојевице, који једино овде не мањка. Да не би живео у мраку, као његови преци, био је принуђен да инсталира соларне панеле, који су му само делимично решили проблем.

“Има веш машина, замрзивач, телевизор, фрижидер и то је то. Значи, делимично обезбеђује, има дана кад не може да подмири те потребе, значи док нема мреже, није у потпуности сигурно оставити кућу саму, јер мора да се укључује агрегат” , каже Горан.

Мештани Миљковице, који живе без пута, струје, неретко и без воде, губе наду да ће се било шта променити у њиховим животима. Иако их за обронке Видојевице, вежу и бројне успомене, све су више у уверењу да је за њих једини спас, пресељење не неку другу локацију, ближе путу, продавници, лекару. За то им је потребна помоћ, која је до сада изостала.