Ко брине о Гробљу стрељаних у Краљеву?

Осам деценија је прошло од када су у Краљеву војници Вермахта стрељали недужне цивиле. Пет деценија од када је почела изградња споменичког комплекса. До данас он није до краја уређен. Али смо зато били сведоци људске неодговорности - крађе металне ограде, смећа, зарасле траве, коња који пасу. На овогодишњем обележавању дана цивилних инвалида ратова званичнике је дочекао смрад изливене канализације.

Вагон који је постављен на улазу у Гробље стрељаних симбол је избеглица које су у Краљаво дошле бежећи од рата, али су на крају стрељани заједно са Краљевчанима. У вагону је била спомен соба са књигом утисака. Пре пет година вандали су га запалили и до данас није обновљен.

Готово деценија је прошла од почетка изградње капеле. Ни она није завршена.

На питање треба ли тако да изгледа, Вукман Ракочевић, заменик градоначелника Краљева одговара: "Апсолутно у праву сте. Не треба лагерско гробље да изгледа онако како изгледа сада".

Проблеми не изненађују када се зна да надлежни нису одредили ко тачно управља споменичким комплексом. А за примере добре праксе не треба погледати даље од комшилука.

"У Крагујевцу је музеј 21. октобар самостално правно лице, у Крушевцу је „Слободиште", целина која се налази као истурено одељење Народног музеја Крушевац. Оно што је неопходно, а то је 24-часовни надзор, како видео, тако и присуство чувара", наводи Мирјана Савић, музејски саветник Народног музеја у Краљеву.

Критике и сугестије су чули, уверавају у локалној самоуправи. У решевања проблема крећу оснивањем радне групе.

Вукман Ракочевић, заменик градоначелника Краљева о томе каже: "Која ће искључиво у наредном периоду имати задатак да, како са локалним службама, тако и са републичким институцијама задуженим за овај проблем решимо ово питање за наредни период и да се више не брукамо оваквим изгледаом лагерског гробља у Краљеву".

Гробље стрељаних пројектовали су архитекте Спасоје Крунић и Драгутин Ковачевић. Камене скулптуре која представљају посечена стабла налазе се изнад масовних гробница, а имена 2.199 људи су пописана. Године 1983. проглашен је за непокретно културно добро од изузетног значаја за Србију.