Живот у Букору подно Цера

Пошљунчен и блатњав пут са рупама који скраћује путовање до Лознице и суседних села, за мештане Букора је прошлост. На асфалтирање су чекали од седамдесетих година, када је урађен први појекат за извођење радова.

"Муке су биле тешке, да смо ишли трактором по локвама, барама, да су точкови отпадали са трактора, лежајеве мењали сваких месец дана", каже Ратко Матић из Букора.

"Овај пут ће првенствено значити овој младој деци која у будућности остају овде у великом броју да живе. Значиће свакако нама пољопривредницима, значиће нам много зато што њиме своје пољопривреде производе возимо до хладњача", задовољан јеМарко Товаровић, МЗ Букор.

У Букору живи око 700 становника. Већина се бави производњом воћа, које на обронцима Цера добро успева. Незасејаних парцела у сеоском атару нема.

"Код нас нема индустрије, немамо рудних богатстава, и дедови наши су се бавили производњом. Мој прадеда је имао сушару за шљиве, деда и отац су се бавили воћарством и сточарством, ја се сад бавим искључиво воћарством, имам засаде кушке, имам винограда, имам јабуке, имам купине", прича Љубоја Товаровић из Букора.

Пре неколико година, у овом поцерском селу са 250 домаћинстава изграђена је црква. Где су рођени, млади ту и остају да живе.

"Оженио сам се са 22 године, имам два сина, бавим се пољоприведном, сточарством, земљорадњом и воћарством. Може се живети, али није баш лако", прича Милош Мијаловић из Букора.

У Букору за подмладак не брину. Више је од 80 деце школоског узраста. У овој седмици рођене су три бебе, а са новим путем, верују мештани, и роде ће у село чешће долазити.