Тежак живот браће из Трговишта

Невоље их и даље прате, болест, повреде, немаштина, и сећања на немиле догађаје из прошлости. Тридесетосмогодишњи Новица и годину дана млађи Срба живе у адаптираним просторијама старе школе у Козјем Долу, у лошим условима, од осам хиљада динара социјалне помоћи.

"Тешко је али шта ће не може се ништа. Шта вам најтеже пада? Па најтеже је што немамо свој дом, своју кућу. Своју да имамо имовину, своје да имамо, да смо ми газде, а не да седимо у задружном дому у распаднутој школи, што зими не може да се загреје довољно", каже Новица Станковић из Козјег Дола. 

Србу је притисла болест, проблеми са срцем и плућима, а Новицу је пре четири године повредио бик и од тада је инвалид. 

"Са срце ту ме мучи, сад је почело нагло да ме мучи. Не могу да радим тешко.Највише ме мучи у леђа", жали се Срба Станковић из Козјег Дола.

"Ја ходам на штаке, а не треба ништа да примам, никакво примање немам, нити туђу негу, ништа", надовезује се Новица Станковић из Козјег Дола.

Зла судбина задесила их је после смрти оца Крстана 1984.године. Да би преживела, њихова мајка Олга прешла је да живи у погранично село Герман код Криве Паланке у Македонији. Пристала је да Срба и Новица надниче. Чували су овце за храну и спавали у шталама, шупама, на земљи, и често били злостављани. Сећања на то прате их и данас.

"Један ме Стојадин туко, што нисам ни згрешио у животу, нисам направио лоше у животу. Малтретирао ме, туко ме и друге је тукао", присећа се Срба Станковић из Козјег Дола.

Локална самоуправа у Трговишту пронашла је донатора који би браћи Станковић саградио кућу на црквеном имању, кажу да су то они одбили. Срба и Новица желе да живе као и други људи, сањају свој дом и мир који кажу нису пронашли ни данас.